Деспотова ризница - Зборник је изашао из штампе

  Из штампе је изашао Зборник поезије инспирисане животом деспота Стефана Лазаревића, Деспотова ризница. У зборнику су заступљени - Деспот Стефан Лазаревић, Богдан Богдановић, Дејан Богојевић, Јован Н. Бундало, Никола Благојевић, Милан П. Видаковић, Милосав Б. Влајић, Марија Вранић, Јелена Грујић, Славица Д. Дамњановић, Весна Ђукановић, Тања Ђурђевић, Драгиша Ераковић, Бранка Јајић, Славица Јовановић, Милош Јовић, Стојана Магделинић, Никола Александар Марић, Милош Марјановић, Младен Марјановић, Радојка Никић Милиновић, Драган Митић, Александра Мишић, Сежана Марко Мусинов, Зоран Недељковић, Драгош Павић, Соња Пендић, Милован Мићо Петровић, Душица Радосављевић, Јелена Станојевић, Татјана Стефановић, Саша Тодоровић, Бисерка Томић, Милан М. Тривунчић, Саша М. Угринић, Снежана Чкојић, Невена Шћеловић.

Хвала свима на стрпљењу.

 

Зборник “Деспотова ризница” сабрао је поезију песника инспирисаних ликом и делом овог знаменитог владара и светитеља.

     Песникиње и песници су својом поетиком обухватили све аспекте из живота  српког деспота и показали да је он велики извор инспирације за песничку реч, одајући му тако почаст као личности  која је оставила дубок траг у развоју и очувању културе и духовности.

    Широк је круг инспирације коју је код поета евоцирао деспот Стефан Лазаревић.

Сама есенција његовог живота јесте православље из чега се као из семена родило дрво чији су плодови витештво, праведно владарство, поезија, родољубље.

Деспот Стефан евоцира и слике о анђелу који је за живота земљом ходио, о ловцу, ратнику, песнику, сањару, змајоликом митском витезу. Његов храм јесте црква Божија, али је његов храм  и шума. Његове задужбине јесу манастири али ништа мање то нису и наше душе а посебно оне песничке из којих исијава траг светитеља, траг непролазног човека.

 

Примерак Зборника који следује ауторима се не наплаћује.

 За више информацијa пишите на:  antonijeviczoran4@gmail.com

Аутори заступљени у књизи "Деспотова ризница"

Након завршетка конкурса поводом приређивања књиге "Деспотова ризница" одабрано је 34 аутора чија ће поезија бити објављена. 

Широк је круг инспирације коју је код поета евоцирао свети деспот Стефан Лазаревић.

Сама есенција његовог живота јесте православље из чега се као из семена родило дрво чији су плодови витештво, праведно владарство, поезија, родољубље.

Деспот Стефан евоцира и слике о анђелу који је за живота земљом ходио, о ловцу, ратнику, песнику, сањару, змајоликом митском витезу. Његов храм јесте црква Божија, али је то и шума. Његове задужбине јесу манастири али ништа мање то нису и наше душе, и ловишта где у дрвећу, трави, брдима и стазама живи траг светитеља, траг непролазног човека.

Ауторке и аутори чија је поезија одабрана за објављивање у Зборнику:

Богдан Богдановић

Дејан Богојевић

Јован Бундало

Никола Благојевић

Милан П. Видаковић

Марија Вранић

Јелена Грујић

Славица Д. Дамњановић

Весна Ђукановић

Тања Ђурђевић

Драгиша Ераковић

Бранка Јајић

Славица Јовановић

Милош Јовић

Стојана Магделинић

Милош Марјановић

Младен Марјановић

Радојка Никић Милиновић

Драган Митић

Александра Мишић

Снежана Марко Мусинов

Драгош Павић

Соња Пендић

Никола Перић

Милован Мићо Петровић

Душица Радосављевић

Јелена Станојевић

Татјана Стефановић

Саша Тодоровић

Бисерка Томић

Милан М. Тривунчић

Саша Угринић

Снежана Чкојић

Невена Шћеловић

План је да књига из штампе изађе почетком августа. Промоције ће бити одржане у Младеновцу и у Београду.

Приређивач

Зоран Антонијевић

Деспотова ризница - Позив песникињама и песницима

Позив песникињама и песницима који живе у Србији

У оквиру едиције "Завичајни ноктурно" у плану је штампање Зборника поезије посвећене лику и делу Деспота Стефана Лазаревића. Назив књиге је "Деспотова ризница". Аутори могу да пошаљу до две песме и кратку биографију најкасније до 01. 06. 2020.
Након одабира радова из штампе ће изаћи Зборник који ће моћи да се купи по цени од 400 динара. Песникиње и песници своја дела могу послати на мејл: antonijeviczoran4@gmail.com или поруком на Фејсбук страници Завичајни ноктурно Промоција ће бити одржана крајем јула или почетком августа месеца у Младеновцу и у Београду.

Самостални издавач и приређивач
Зоран Антонијевић

Милорад Петровић Сељанчица - Зима ми је нано

Зима ми је нано

Снег, цича и зима,
Сви пути засути,
Оголело шибље,
Не види се наше
Поље узорано,
Не виде се брда, -
            Је л' ти зима рано?

Снег, цича и зима,
Ал' оном што има,
У тору и кошу,
И гојнога вошу,
Ком је све то дано,
Благује у благу,
А ми чедо моје?...
            Је л' ти зима рано?

Година је равна,
-О ал' лете дани,
Од кад ти бабајка
Судбина сахрани;
Од када нам наше
Благо закопаше,
Година је равна...
           Је л' ти зима рано?

           Зима ми је нано! ...

Зоран Антонијевић - Пусто село

Пусто село

У сред црног села
Сеновита створења
Колоплету круну
Домаћину - ђаволу.

Ко је од огњишта отишао
а није се сетно осврнуо
није престао ни да лута за местом
на којем ће наћи миран сан.

Само су звери спокојне.
Нема ко да их лови.

Пун месец израња
иза оронулог гробља.

Тријумфални урлик
тресе небо.

Звезде падају и на трен
кроз пукотину на тавану
баце светлост на стару лутку
у којој куца срце детињства.


Зоран Антонијевић, из збирке "Бела кућа".

Осврт на поему „О мудрости бескраја“

 Поема представља врсту поетске форме која је настала у романтизму, ретки су аутори који данас пишу у овом стилу, а још ређи они који се осмеле да то представе широј читалачкој публици.
Младен Марјановић аутор је поеме „О мудрости бескраја“ која је недавно изашла из штампе у издању Удружења Литера – Младеновац.

Марјановић се ослонио на поетику Петра Петровића Његоша, Вилијема Блејка и Едгара Алана Поа. Његово дело је лирски катехизис. Настало је из искуства вере, посматрања и преиспитивања људског бића и односа човека према божанском те се може рећи и да је продукт визија душе. Марјановић се бави универзалном, али и вечитом темом људског узрастања ка обожењу. Вешто је избегао све замке општих места и ово дело не можемо посматрати као какав верски памфлет. Аутор је вешто спојио платонистичку идеју о томе „да је истина тамо где је добро“ и хришћанску мудрост светоотачких поука, проткавши своје дело, личним, готово мистичним и свакако симболистичким искуством вере и света. Овај песнички путопис душе је динамичан, а поред песничког субјекта – путника који обилази духовне сфере у овој поеми наилазимо и на анђела који са песником разговара, визију која као да је произашла из стваралачког  корпуса Емануела Сведенборга. Сведенборг је писао о универзуму који почива на љубави, о небу и паклу. Неке љубави су божанске,друге су супротне и могу се упоредити са оним што човека у пролазном смислу чини срећним, самодовољним и на послетку обезбоженим.
Управо те и такве љубави (које су у супротности једна наспрам друге), творе равнотежу у космосу, док у унутрашњем свету човека, микрокосмосу, представљају константни порив за превагом, сукоб, унутрашњу борбу или предавање. Без зла нема ни добра и обрнуто. Точак који се окреће од како је света сличи јинг Јанг симболу где црна и бела боја, земља и небо,чине целину.
Не може се до светлости доћи ако се кроз таму не прође. Подједнаке шансе су испред људи „којем ће се царству приклонити“. Марјановић је у својој поеми пренео извесне смернице које се поклапају са хришћанским ставом; да је све дозвољено, али да нам није све на душевну корист, да слобода није чињење свега што нам на памет падне већ је слобода бити ослобођен од материјалних стега, окова страсти, себичности, мржње, порока, и свега онога што нас одваја од вишег сопства, оне божанске искре која тиња или јењава у човеку у зависности колико се са самим собом бори.
Поред поменутог анђела са којим песник разговара, ту је, између осталог и његов сусрет са птицом, белим голубом, светим духом.

...“ Кроз поглед ми о свему говори,
Голуб, видјех, то је Божја птица,
Одледе се леди мога лица,
Слушам тако поглед од голуба,
Поглед слушам, уши своје кушан
И не чујем ништа а све чујем –
„Боже драги, то Ти можеш само,
Поздрави ме јер знам да си тамо,
Покрени се ка мени овамо.“
Птица гледа а ја Бога видим
Па сам себи не знам да вјерујем,
Збуњености своје се постидим
И помислим како претјерујем,
А тад поглед смирено ми рече:
„Мене слушај, то ти је сад прече.“
И ја опет у поглед зароних
Па све мисли за мислима купим,
Кад што схватим на мјесто их скупим,
Кад их скупим у уму их штедим,
Више скупим па више и вриједим,
Мисли скупљам да ријечи побиједим.“

У наведеном одломку читамо да песнички субјект са голубом комуницира путем погледа. Као што смо рекли, и што је овде очигледно, голуб је гласник Бога, свети дух, симбол божије благодати и мира. Оно што голубији поглед казује јесте истина ока свевидећег које бди, нетрептајно, над својом творевином.
У поеми „О мудрости бескраја“, песник је попримио улогу духовног учитеља који разобличава тескобу смртника: старице, старца, детета.
Он нас подсећа на вечност, стихоказом даје смернице избављења из чворова мисли и дословно  сведочи о мудрости бескраја и буђењу смртника који је поред тога што постоји одлучио и да живи не пратећи трагове пролазног који воде у магле понора свести и душе.


Књигу можете наручити путем телефона:
064 5724358

Повезано: FB: Poema "O mudrosti beskraja"
Младен Марјановић


Зоран Антонијевић

Песма Радоја Домановића посвећена Милораду Петровићу Сељанчици

Песма је посвећена Милораду Петровићу, учитељу из Младеновца, који је ујесен 1905. године дошао послом у Београд, а онда се задржао „мало дуже, проводећи време у весељу и пијанкама“, а када је
потрошио сав новац, морао се зајмити код пријатеља, Павла Ранковића („Павла Штампарина“ у песми), уредника Звона. Песму је Домановић написао за кафанским столом, у друштву Милорада Митровића и других блиских пријатеља, писана је у жару тренутка и остала је незавршена. Штампана је у Звону као део некролога Радоју, а Жарко Рошуљ ју је објавио у зборнику радова „Глишић и Домановић 1908–2008“ 2009. године, у издању САНУ.

"Абер дође госпођи Ружици
Кара абер, а у кара доба:
Жље га шјела, госпођо Ружице,
Жље га шјела и каву попила;
И попила каву и ракију,
Што госпама мамурлук разбија!
Милорад[1] ти шједи у ме’ани,
Из леђена мрко пије вино
А служе га крчмарице младе,
Лијепе су к’о Ранковић Павле
Кад се зором из ме’ане крене.
Умиљате ко Пашић Никола;
Танане су ко Пачу Лазаре,
Што министар у фузију бјаше,
А високе к’о дрогерист Миџа,
Она љута под каменом гуја,
Што продаје прашак и сапуне,
Калодонте и воде колоњске,
И што с бечким тргује ћесаром.
Пије вино три бијела данка.
По три данка и трн ноћи тавне,
Пије јунак и расипа благо,
Какво благо – све меке дукате,
За талире јунак и не мисли!
Њима јунак дјевојке дарива
А динаре келнерима дава,
А за гроше ни хабера нема,
Гроше јунак баца по сокацих,
Тер их купе дјеца креветари.
Кад је тако расточио благо,
Тад се јунак бјеше раздертио,
Мрке брке ниско објесио,
Уз образ је сјетно невесело,
у лицу је као земља доша’
Готово му сузе ударити,
Примиче се ме’ани на пенџер
Не би л’ кога знана припазио,
Не би ли се муке избавио!
Док припази шегрта Кибица,[2]
Некаквога Павла Штампарина,
Па привикну грлом бијелијем:
„Бре, Кибиче, мој брате рођени,
Нерођени кајно и рођени
Честита ћу тебе учинити
Код мог побре Штампарина Павла
Приђи њему мудро и опрезно,
Пољуби га у скут и у руку,
Капу д’јете мети под пазухо,
Измакни се, двори старијега.
Може бити, да је срдит Павле,
Може бити, да је пијан Павле,
Пак те море [Павле] ударити[3]
И три здрава померити зуба.
Кажи њему од мене поздравље
И подај му ову књигу б’јелу,
Коју ево рујним вином пишем:
„‘Ја сам јунак грдно пострадао
У ад ми се крчма претворила,
Сви келнери паклени духови.
Нека побра брже дође амо
И понесе неколико блага,
Да се мени у индата нађе.’“
Скочи Кибиц као хитра муња,
Па он трчи господару своме.
Пред њиме се смерно поклонио.
Љуби њега у скут и у руку,
На кољено књигу оставио,
Измиче се, двори старијега.
Проговара Штампарина Павле:
„Ој Кибиче, моја вјерна слуго,
Окле књига, од кога ли града?“
Кибиц је се смјерно поклонио,
Па говори господару своме:
„Господару, силни од силнијих.
Зазор ми је у те погледати,
А камоли еглен бесједити.
Ова књига из п’јане ме’ане,
А од твога […] побратима,[4]
Побратима Петровића Мила"
(несвршено)



извор: "Радоје Домановић - Сабрана дела"