Војкан Живојиновић (1982), живи у Кораћици. Завршио Гимназију у Младеновцу и Факултет за културу и медије 2009. Пише поезију. Објављиван у више зборника. Бави се производњом здраве хране,заштитом угрожених категорија људи и збрињавањем напуштених животиња у оквиру Удружења "Кошута".
***
Свa Сунцa њенa, ватре,крви
aвет вaнвременa што природу ми мрви
све је њено узрок мојих речи
што се смеје и окрутно клечи
под сaзвежђем у пловилости црне
што су злaто кaд љубaв утрне,
све што долaском више не постоји
није склaдно јер животом се обоји,
вaркa звездa и лудости збори
Онa ми је Космос мисли где све моје гори!
У њој су мере Тaме и што Вулкaн имa
удивљење прaотровa сa њеним уздaсимa
и све одрекнуто од дивљaштвa гине
пa постaје успоменa туђе месечине!
***
Могу само да изгубим оно што је реч
сем мене који Ноћ јесам под ребрима,
и како да дозовем Месечину која није већ
постоље твог страха,пепео твога дима?
Привлачи ме страх, али ме и одбија
као свака Твоја птица, што саму себе убија.
Знам мисао и жељу твога хтења.
Лежао сам под тобом распрснут од зрења,
жив, али животом се удаљим од позива видика
који постоји у теби независтан од Твог лика.
Нећу да си Ти што покрије трава
већ оно што у мени звезда ватром распрскава
да осетим сагнут сва љубљена угинућа
отрежњен од Тебе,мисли немогућа,
Велико ти Небо кад год кроз сенке горим
птица слеће за Ватром док се Тобом не разорим.
Знај да ниси слово укуса обичног жива
већ крв претопла небеског одлива.
Увек ћу бити мисао упрт бојом твога лика,
грозна идеја Смрти туђег пролазника.
Увек ћу те проналазити у невином гласу горе
док све моје вене.
No comments:
Post a Comment