Thursday, September 5, 2019

Песма Радоја Домановића посвећена Милораду Петровићу Сељанчици





Песма је посвећена Милораду Петровићу, учитељу из Младеновца, који је ујесен 1905. године дошао послом у Београд, а онда се задржао „мало дуже, проводећи време у весељу и пијанкама“, а када је
потрошио сав новац, морао се зајмити код пријатеља, Павла Ранковића („Павла Штампарина“ у песми), уредника Звона. Песму је Домановић написао за кафанским столом, у друштву Милорада Митровића и других блиских пријатеља, писана је у жару тренутка и остала је незавршена. Штампана је у Звону као део некролога Радоју, а Жарко Рошуљ ју је објавио у зборнику радова „Глишић и Домановић 1908–2008“ 2009. године, у издању САНУ.

"Абер дође госпођи Ружици
Кара абер, а у кара доба:
Жље га шјела, госпођо Ружице,
Жље га шјела и каву попила;
И попила каву и ракију,
Што госпама мамурлук разбија!
Милорад[1] ти шједи у ме’ани,
Из леђена мрко пије вино
А служе га крчмарице младе,
Лијепе су к’о Ранковић Павле
Кад се зором из ме’ане крене.
Умиљате ко Пашић Никола;
Танане су ко Пачу Лазаре,
Што министар у фузију бјаше,
А високе к’о дрогерист Миџа,
Она љута под каменом гуја,
Што продаје прашак и сапуне,
Калодонте и воде колоњске,
И што с бечким тргује ћесаром.
Пије вино три бијела данка.
По три данка и трн ноћи тавне,
Пије јунак и расипа благо,
Какво благо – све меке дукате,
За талире јунак и не мисли!
Њима јунак дјевојке дарива
А динаре келнерима дава,
А за гроше ни хабера нема,
Гроше јунак баца по сокацих,
Тер их купе дјеца креветари.
Кад је тако расточио благо,
Тад се јунак бјеше раздертио,
Мрке брке ниско објесио,
Уз образ је сјетно невесело,
у лицу је као земља доша’
Готово му сузе ударити,
Примиче се ме’ани на пенџер
Не би л’ кога знана припазио,
Не би ли се муке избавио!
Док припази шегрта Кибица,[2]
Некаквога Павла Штампарина,
Па привикну грлом бијелијем:
„Бре, Кибиче, мој брате рођени,
Нерођени кајно и рођени
Честита ћу тебе учинити
Код мог побре Штампарина Павла
Приђи њему мудро и опрезно,
Пољуби га у скут и у руку,
Капу д’јете мети под пазухо,
Измакни се, двори старијега.
Може бити, да је срдит Павле,
Може бити, да је пијан Павле,
Пак те море [Павле] ударити[3]
И три здрава померити зуба.
Кажи њему од мене поздравље
И подај му ову књигу б’јелу,
Коју ево рујним вином пишем:
„‘Ја сам јунак грдно пострадао
У ад ми се крчма претворила,
Сви келнери паклени духови.
Нека побра брже дође амо
И понесе неколико блага,
Да се мени у индата нађе.’“
Скочи Кибиц као хитра муња,
Па он трчи господару своме.
Пред њиме се смерно поклонио.
Љуби њега у скут и у руку,
На кољено књигу оставио,
Измиче се, двори старијега.
Проговара Штампарина Павле:
„Ој Кибиче, моја вјерна слуго,
Окле књига, од кога ли града?“
Кибиц је се смјерно поклонио,
Па говори господару своме:
„Господару, силни од силнијих.
Зазор ми је у те погледати,
А камоли еглен бесједити.
Ова књига из п’јане ме’ане,
А од твога […] побратима,[4]
Побратима Петровића Мила"
(несвршено)



извор: "Радоје Домановић - Сабрана дела"

Wednesday, September 4, 2019

Смиљана Јанковић




Смиљана Јанковић (1995). Похађала ОШ "Коста Ђукић" у Великој Иванчи и Гимназију у Младеновцу. Дипломирани је биолог. Тренутно ради на испитивању биљака. Песме објављивала у електронском зборнику ДЖП 3 (Друштво живих песника) и у књизи Његошев вијенац, приређивача Саше Мићковића. Учесница неколико поетских вечери у Београду, која су за циљ имала упознавање млађих, неафирмисаних песника. Живи у Великој Иванчи.




Капије Недођије


Опрости што се јављам овако касно,
теби које већ одавно нема.

Знам да те нервира моја учтивост,
али не знам како другачије да кренем са обраћањем,
овако звучим људски и културно
и читав овај разговор изгледа стварно
и ти изгледаш стварна, попут неког ко је од крви и меса
ко је људско биће,
тренутно живо.

Немој погрешно да ме схватиш.

И ова реч била је увертира,
више за мене него за тебе,
да докажем самом себи да ти се обраћам.
Изговарам ове флоскуле
које изговарају људи сваки дан
кад мисле да говоре нешто важно
кад хоће да се њихова реч боље схвати.
Ово су степенице да ти будем ближе,
ако такве степенице уопште постоје.

Зашто да од тако велике бесмртности
која ће доћи после нас,
а доћи ће видим,
јер те има сад кад те нема
и зашто од тако велике вечности
која је била ту пре и после нас,
ми тражимо овај трен,
ја тражим овај трен
у којем си тако будна и тако несавршена
тако чарлијава,сладуњава,противречна и несмирена,
тако жива.

Ја тражим овај трен,
овог поподнева
док замишљам твоје загасите очи
које су огледало неке кишне улице
са много преламајућег светла,
које су огледало скверова, небодера,
шљаштећих реклама, стаклених излога са попустима,
које су преплављене
замагљене
уморне и ратоборне
смирене и запитане,
којих се нисам нагледао довољно
које можда никад и нисам видео.

Ја тражим те очи у које си утопила свет
или које је свет утопио.

Неки су рекли да се он утопио сам,
да га носиш иза свог увета,
пораженог, побеђеног,
међутим, да на победу гледаш равнодушно.
Кажу да си једном,
ти попила свет, пре него што је он попио тебе,
али сад не знаш, не знаш како да га испљунеш,
опор је и не нестаје тако лако из крви.

Тако сте се мимикријом међусобно испили, свет и ти.
Није јасно ко је од кога бежао,
ко је кога победио.
Знам само да си неон почела прихватати мирољубиво
као светло ноћног неба,
а да си звезде тражила мање него иначе.
Знам да је једном огромни тржни центар замирисао
твојом љутњом,
а да се једна ливада прекрила чудном бојом
твоје чежње
и тако си нестала у Недођији.

Нестала си у Недођији
у којој си много мање жива,
готово тренутно смртна,
за мене додуше бесмртна
у свом бегу.

Док упијаш светло са улица
и док изговараш речи
чије значење заборављаш до уха слушаоца,
ти,тишином,чудном мирноћом и прозирним очима
резбариш давно затворена врата.
И ти ме орнаменти,
у којима ти се губе очи,
махнито вуку
да куцам…

Да куцам на
капије Недођије.






Александар Игњатовић




Александар Игњатовић, рођен 2000. године.  Завршио Гимназију у Младеновацу и ОМШ "Стеван Христић", одсек за соло певање. Похађа музичку школу „др Војислав Вучковић и студира енглески језик на Филолошком факултету у Београду. Фронтмен је бенда "Ђука и два Вука".


Тамна мисао


Једна је тамна мисао
седела, гледала ме претеће
за забаченим столом мог кафића.
Можда је и гледала кроз мене,
узимајући у обзир количину ракије
коју је халапљиво пила
непријатно дуго времена.

Ја гледам своја посла,
перем судове, мислим о музици,
својим дужностима
и помало о њој, као и увек.

Мисао је неспретно устала
разбивши већ другу чашицу,
смешним корацима се устремивши
некуд, можда ка мени;
кад би ме ова заобишла,
било би занимљиво.

Претури се она одједном
преко шанка, поразбијавши
пар шоља и мој унутрашњи мир,
остаде у том положају
дуже, само из жеље да ме
поремети.

Можда, ако променим извор
енергије, на којој се налазим,
чаше ће се склопити поново
само кад би ми неко познат
баш сад наишао.

Ено, нема никога
чаше су разбијене,
исекох се на једну.
Мисао је изашла из кафића,
и за собом оставила
отворена врата.





Кад


Кад полако време почне
да ме љушти
тај траг мој, као лишће
што у јесени земљом шушти
кад моје мисли задобију пукотине.

Кад моје сузе постану све сувље,
кад најзад схватим тајну бола
и моје биће достигне своје најдубље
кад научим да препознам задње осмехе.

Кад мој дух постане претежак
за моје смртно,трулежно тело.
Кад ми се све на свету буде свело
на оно што је било, и што неће бити.

Кад постанем само делић ветра,
сам у целини, и то буде све
што је остало од мог земаљског живота,
тамо негде, можда, у нечијем срцу
остаће да свира моја вечна нота.






Фото: You Tube

Николина Бељаковић




Николина Бељаковић, рођена 2001. у Београду. Завршила Гимназију у Младеновцу. Студира италијански језик  на Филолошком факултету у Београду. Пише поезију и кратке приче, црта.



Љиљан вечни


Далеко и немо, он стоји к'о сена
у својој самоћи, међ' зелене хриди
закрива га тама и слобода њена
ал' у даху његово ми име бриди
и кроз мрачно стакло
у својој висини он не може чути.
Видим да се смеје, а вечно би плак'о,
ипак смрт нам тешка тад раздвоји путе.

Чујем да ми пева из своје даљине
к'о да својим гласом дозива и мене
Не знам да л' од јада или од милине,
видех на стенама свирепе сирене
похотно у мени траже чамотињу своју,
погрдно се кезе и на мене ропћу.
Тад ме ужаснуту у хладноме зноју
прену он из сна својом кротошћу.

Видех  у тмини два светла смарагда,
која ме маме у бесмртност меку
ал' предамном древни бродар појави се тада
и подмукло, немо, показа ми реку.
Без вида он лута, у магли таласа.
Пружих дух мој ружи која плута,
ал' прошлост моја преко свога гласа
повуче ме горе и показа куда.

Тад видех сва милост света слила се у њега.
Ловор славе цвета,а сва покор мени.
Изнад мене вечан, млад, без греха,
ја његова крв, а он моја сени
скрхкана животом, а он љиљан вазда,
не могу му прићи од сјаја свемира.
Од праха и земље творац мене сазда,
а њему сан вечни и тешкоћу крила.




Жртвеник


Шапат и крик
у уснулом телу помрачине
крик и бол
влага и зној
у овој рупи од туђих сећања.

Нож и хлеб
крв на трулим жртвеницима
хлеб и вино
црно и сиво.
Мртви врисак у магли се прелама.

Олово и млеко
сазреле смокве на гнојним ранама
млеко и прах
блаженство и страх.
Црвени траг на старим зидовима.

Јасна Јеремић




Јасна Јеремић, (1987). Рођена је у Лозници. Живи у Младеновцу. Студирала српски језик и књижевност у Београду, завршила Високу школу струковних студија за васпитаче у Сремској Митровици. Пише поезију од пубертетских дана. Објављивала у часописима "My love story", "Сабор", у књижевним новинама "Свитак", у зборницима- "Мера свију ствари" (Избор из љубавне поезије сарадника књижевних новина "Свитак" (2010.), Зборник поезије за децу (2016.), "Снови ињем посути" (2016.) посвећено јубилеју 120 година од рођења С. А. Јесењина (Антологија савремених песника 21.века).



Прљаво бело


У подне мутни облаци
Наборали ми чело
Као по трави отпаци
Као заборављено
Изношено одело
Као ти кад прођеш
Без поздрава
Или погледаш
Кроз мене бело
Као црнило поноћи
У подне заборава
Што смешка се невесело
Као неки људи
Што били су људи
А сад сенке, живе
Као неки град
Што беле боје беше
А сад тамно сиве.




Тог јутра


Не желим у сумрак да нестанем,
већ ујутру кад се све буди.
Као први зрак сунца да осванем
на трепавицама драгих људи.

Не желим да последње што ћу обући
буде звездани огртач црне ноћи,
већ цветни летњи дан врући
у којем миловаћу све драге очи.

Не желим да моја песма умре
у сумрак, ноћ, јутро, подне,
већ да живи после као и пре
тог јутра кад заиста одем.



Повезано : Завичајни ноктурно, књига 2

Tuesday, September 3, 2019

Милош Шабић



Милош Шабић,  рођен 1987. у Скопљу. Живео на Косову у Урошевцу до 1999.
Данас живи и ради у Младеновцу где је завршио Теничку школу. Пише поезију и сатиричне цртице. Објављена му је песма у зборнику „Милорад Петровић Сељанчица 2018.


Депресија


По ко зна који пут
од алкохола се олешим,
у глави ми се врти,
да  скончам
дође ми
да се обесим
јер поглед на свет
хладнокрвно ми блене.

Лежим сатима
на кревету,
испред мене
постоји само тачка
на зиду,
боље да сам
сашивен у тепиху,
и на мени да се
излежава мачка.

Ја сам зид
који ће једном
бити срушен,
ја само ћутим
онако смушен,
а када ме ме не буде,
узалуд ће да плачу!

Ја сам као улица,
по мени возила прелазе,
градска чистоћа ме пере,
доста сам био нечија удица
и лифт што служи солитере!


Ивана Милошевић




Ивана Милошевић рођена је 1994. године и живи у Великој Иванчи у подножју планине Космај. Љубав према писаној речи родила се још у основној школи, и од тад расте. Завршила је средњу пољопривредну школу у Свилајнцу, где је и издала своју прву књигу под називом Суза греха, а касније школовање наставила на Факултету ветеринарске медицине у Београду. Све време током школовања, поезија јој је представљала бег из стварног света и учења у маштовити, слободан сан.



Она


Увели цвет још се брани
од ветра.
Свећа је пала у борби.
Суза бола сија у оку.

Музика више није радост.
Ни осмех више није од среће.
Ни све молитве овог света
њене очи отворити неће.

Тама је близу и светло копни.
У небо гледам,
где она сада стоји...
Мисли лете далеко, њој под облаке
и чујем је, јеца, над молитвама мојим.

Одавно је ноћ.
Ветар шиба све јаче и јаче.
Живи кип и даље је ту
и даље болном сузом плаче.

Студен је тешка.
Кап кише са сузом се среће;
носи поруку горе са неба,
она се више вратити неће.















Милан Матејић





Милан Матејић (1994). Рођен у Београду. Завршио ОШ "Душан Ђурђевић"  у Младеновцу, средњу Медицинску школу - Београд на смеру за физиотерапеута и Високу здравствену школу струковних студија у Београду, смер струковни физиотерапеут. Тренутно студент треће године на Филозофском факултету, смер филозофија. Пише поезију. Живи у Младеновцу.



Тамница

Земљу једну зазидаше у тамницу малу
Од народа јој правише слепца, будалу
Пљуваше је сви, а осташе чисти
Паметан и глуп, постадоше исти
Пљачкали је редом, ко је како стигао
Слободу овај народ никад није видео
Ланци су јој ту, ал су мало већи
Мост ка нечем бољем она неће прећи
Мост је тај срушен, нови већ граде
Камен стида, камен срама, без снова и наде
Руку су јој пружили, а шамар јој дали
Свашта је преживео овај народ мали
На ногама стоји, јер неће да клечи
Ко год дође овде, од њих биће пречи
А падале су бомбе, колико и суза само
Да смо криви кажу, а лажу нас, знамо
Осрамоћен стално, осуђен на стид
Тамнице те њихове дебео је зид.



Ноћ

Ноћ је опак саговорник
Код ког нема лажи
Постиђено признајемо 
Шта нам срце тражи
И страхове све
Ни пријатељу што не кажемо
Ноћ нас лако разоткрива
Не да нам да лажемо
Тишина је испуњена 
Говором до зоре
Жеље се са препрекама
У глави тад боре
Путујемо свуда
Али ту смо, где смо
Огољени ноћу
Оно смо што јесмо.


Monday, September 2, 2019

Лена Нинковић





Лена Нинковић (1995). Основно образовање стекла је у ОШ „Коста Ђукић“ у Младеновцу, средње у младеновачкој Гимназији. Завршила Филолошки факултет, одсек Англистика. Тренутно мастер студент. Бави се наставом енглеског језика и превођењем. У слободно време пише поезију, свира клавир и чита. Занима је лингвистика, књижевност, студије рода. Живи у Младеновцу.




Јад младости


Одвећ се питам, а питат’ не могу:
Откуд одједном ти убоги људи?
Откуд те тобожње похвале богу?
Откуд се душе продале блуди?
Када је дошла година стара
и учмалост обви младачке груди?
Бројимо ли тихо дане календара,
кад доћи ће освит пропалој ћуди?
Хоће ли гласе винути усклик
недара својих што поредак бира,
п’једестал срушит’ оног што налик
на очеве своје благодет збира?
Јесмо ли маске очврсле лажи
које без скрупула хрле на добит,
ил’ сене што потајно чезну за дражи
што од искона љубав зна створит’?

Толимо ли знањем поколења глад?
Подримо ли страсно младалачки жар?
Ценимо ли груде родне наше слад
од предака давно дате нам на дар?
Хоће ли нас овде стићи страшни суд?
Хоћемо ли преко живот наћи куд?
Хоће ли наш корак утабати спруд
што туђина спаја са туђином туд?
Нисмо ли сви исте силне мати плод
кој’ с фијуком тресну о небески жал
те уз прасак блесну васељене свод
и роди наш славни братски идеал?

Одвећ се питам, а питат’ не могу
јер питањем свету нарушавам слогу.
Одвећ се питам, а ухо зло слути
да ли ће одговор икакав чути?

Sunday, September 1, 2019

Иван Петровић





Иван Петровић, рођен је 1991. у Смедереву. Похађао ОШ "Стахиња Новаковић Бане" у Дубони и средњу Техничку школу у Младеновцу.  Живи у селу Дубона, где се бави воћарством на породичном газдинству. Пише, црта, игра шах.



Безимена


Пре сваког мрака који ме прогута,
када предам свој дух забораву
који само сан уме да пружи,
обавим полусвесно мали ритуал,
помислим на тебе.

Сваки сан који ме узме и одведе
у амбис демона и хаос помисли,
у свима као да тражим неког
иако се не сетим баш увек
заправо тражим тебе.

У њима шта год да се дешава
мени небитно је
јер гледам иза сваке окуке и предмета,
сваке стене и облака,
очекујем видети тебе.

И као да у другом животу знао сам те,
неком прошлом или будућем пак,
иако поново странци смо
желим да знаш:
мислим на тебе.

Учим да се смејем поново
као дете које учи да хода,
трапаво се смешим,
дан ми пролази брзо као година,
без тебе.

Понекад се и појавиш као Нимфа,
бљештава и прелепа као и увек
корачаш у лепоти ружним путевима,
прођеш крај мене боса као светлост Месеца.
Тебе тада нађем.

Онда отворим очи,
и будан почнем да сневам.
Сечива стварности пресеку ме.
Дан ми открије нимало зараслу рану.
Борим се да не мислим на тебе.

Битка коју увек на крају изгубим.     




Крај мене (ни)си



Далеко си,
предалеко,
али, кад затворим очи,
поред мене си,
осећам те, чујем те у води...
Таласи што се руше по обали
твоји су пољупци,
ветар што нежно чарлија,
хладећи бесмртне душе,
као твоји додири
од јуче..

Далеко си, предалеко,
али, када затворим очи, ти
поред мене си.
О како се само море руши пред стене,
пенаста вода
грли камен сиви,
управо тако ти си грлила мене.
Палме машу пучини,
својим зеленим крилима
распршују перје слободе,
оно жели да буде галебови бели који,
као и коса твоја,
слободно лепрша и игра се са ветром.

О далеко си, предалеко,
Али, чим склопим очи,
крај мене си.
Планине надмене,
што као покварени светионици
крај мора немо и слепо стоје,
својим камењем кале вечне судбине,
ти дивови уснули,
сете ме,
као и вода непрегледна,
и слана,
да ниси ту,
да далеко си од мене, предалеко.

Онда ја склопим очи
и ти поред мене си.


     


Сања Рашчанин



Сања Рашчанин (1980). Рођена је у Пожеги где је започела основно школовање које је завршила у Младеновцу. У Младеновцу је завршила и Гимназију. Дипломирани је биолог-еколог на ПМФ-у у Крагујевцу. Докторант је Медицинског факултета у Крагујевцу. Ради као професор биологије. Пише поезију и прозу. Објавила је збирке песама: Увертира за ход по жици , Нервни слом цивилизације, Дескриптивни круг вербализованих слика, У пушку свемира, Записи на свирку пергамента, На покорици свести.

Повратак

Ломим правац аутопута
преласком из једне у другу траку,
свитци фарова се разливају у даљини,
улазим у град.
Лампиони уличних светиљки 
кокетирају са немирним сенкама
заводе ноћне лептире
крадљивци снова.
Ноћ је млада и врела
лето се цеди низ кожу
лепљиве усне миришу
на мед, орахе и смокве.
Видим те у гомили знојавих тела
која се њишу у полутами,
у жагору шетача што голица бубну опну
до брујања.
Главе су им као кошнице
пуне звукова и утисака.
Шетамо парком као некад,
на старој клупи још стоје
урезана наша имена у срцу,
онда када смо се волели.
На згради преко пута
излизан графит:
"Заувек твој у костиму вечног дечака
26.7.1998. "
Ту си ми свирао на гитари
"Криво је море",
баш ту смо тражили мапе звезда
као распоред младежа,
као сјај умирућег сунца на длану.
Те ноћи си ме тешио док сам плакала,
ујутру је требало да отпутујем
са коферима пуним амбиција и нада
са циљевима које треба достићи
са плановима за каријеру...
И, да, све имам само ми фалиш ти
да употпуним слику града
на разгледници коју је исцртало време...
И после свега толико тога ти желим рећи,
али, ћутим, слушам ехо твог гласа
као у полусну,
као стари филм једне епохе
што остала је иза нас.
Опколиле нас неонске рекламе,
на билбордима неки нови клинци,
вишеспратнице модерног стила,
гомиле аутомобила,
стакло, асфалт и пластика,
све је ту ,
ипак све је другачије.
Не препознајем аморфна лица,
суморне силуете, бол и грч
на њиховим телима.
После двадесет далеких зима
припили смо се једно уз друго
као два промрзла врапца
на жици далековода
испред Гимназије.
Постали смо само два незнанца
у граду који више није наш.

Иван Нисић



Иван Нисић (1986). Пише поезију и прозу. Његови радови инспирисани су стварним догађајима и појавама. Године 2017. објавио књигу песама Сан. Збирку поезије Огледало, објавио 2019. у издању Пресинга. Живи у Младеновцу.



Добри паук


Ту си, сакривен.
У  ћошку ме чекаш.
Плетеш своју, можда, последњу мрежу.
Моје стихове знаш већ напамет а никада их ниси прочитао.

Имам утисак да ми нешто ниси рекао.
Сваке ноћи си будан и чуваш ме.
Можда ти мој пут знаш, ја сам изгубљен.
Све је узалуд, непотребно се трудим.
Узвратиш да сам кукавица.

Причаш, ја нисам срећан.
Нагађам о чему мислиш.
Седи си старац, па чуваш речи за опроштај.
Оставио си ми нити за музику, стихове сам тражио у себи.
Само овај живот имам, шта је - ту је.