Поема представља врсту поетске форме која је настала у романтизму, ретки су аутори који данас пишу у овом стилу, а још ређи они који се осмеле да то представе широј читалачкој публици.
Младен Марјановић аутор је поеме „О мудрости бескраја“ која је недавно изашла из штампе у издању Удружења Литера – Младеновац.
Марјановић се ослонио на поетику Петра Петровића Његоша, Вилијема Блејка и Едгара Алана Поа. Његово дело је лирски катехизис. Настало је из искуства вере, посматрања и преиспитивања људског бића и односа човека према божанском те се може рећи и да је продукт визија душе. Марјановић се бави универзалном, али и вечитом темом људског узрастања ка обожењу. Вешто је избегао све замке општих места и ово дело не можемо посматрати као какав верски памфлет. Аутор је вешто спојио платонистичку идеју о томе „да је истина тамо где је добро“ и хришћанску мудрост светоотачких поука, проткавши своје дело, личним, готово мистичним и свакако симболистичким искуством вере и света. Овај песнички путопис душе је динамичан, а поред песничког субјекта – путника који обилази духовне сфере у овој поеми наилазимо и на анђела који са песником разговара, визију која као да је произашла из стваралачког корпуса Емануела Сведенборга. Сведенборг је писао о универзуму који почива на љубави, о небу и паклу. Неке љубави су божанске,друге су супротне и могу се упоредити са оним што човека у пролазном смислу чини срећним, самодовољним и на послетку обезбоженим.
Управо те и такве љубави (које су у супротности једна наспрам друге), творе равнотежу у космосу, док у унутрашњем свету човека, микрокосмосу, представљају константни порив за превагом, сукоб, унутрашњу борбу или предавање. Без зла нема ни добра и обрнуто. Точак који се окреће од како је света сличи јинг Јанг симболу где црна и бела боја, земља и небо,чине целину.
Не може се до светлости доћи ако се кроз таму не прође. Подједнаке шансе су испред људи „којем ће се царству приклонити“. Марјановић је у својој поеми пренео извесне смернице које се поклапају са хришћанским ставом; да је све дозвољено, али да нам није све на душевну корист, да слобода није чињење свега што нам на памет падне већ је слобода бити ослобођен од материјалних стега, окова страсти, себичности, мржње, порока, и свега онога што нас одваја од вишег сопства, оне божанске искре која тиња или јењава у човеку у зависности колико се са самим собом бори.
Поред поменутог анђела са којим песник разговара, ту је, између осталог и његов сусрет са птицом, белим голубом, светим духом.
...“ Кроз поглед ми о свему говори,
Голуб, видјех, то је Божја птица,
Одледе се леди мога лица,
Слушам тако поглед од голуба,
Поглед слушам, уши своје кушан
И не чујем ништа а све чујем –
„Боже драги, то Ти можеш само,
Поздрави ме јер знам да си тамо,
Покрени се ка мени овамо.“
Птица гледа а ја Бога видим
Па сам себи не знам да вјерујем,
Збуњености своје се постидим
И помислим како претјерујем,
А тад поглед смирено ми рече:
„Мене слушај, то ти је сад прече.“
И ја опет у поглед зароних
Па све мисли за мислима купим,
Кад што схватим на мјесто их скупим,
Кад их скупим у уму их штедим,
Више скупим па више и вриједим,
Мисли скупљам да ријечи побиједим.“
У наведеном одломку читамо да песнички субјект са голубом комуницира путем погледа. Као што смо рекли, и што је овде очигледно, голуб је гласник Бога, свети дух, симбол божије благодати и мира. Оно што голубији поглед казује јесте истина ока свевидећег које бди, нетрептајно, над својом творевином.
У поеми „О мудрости бескраја“, песник је попримио улогу духовног учитеља који разобличава тескобу смртника: старице, старца, детета.
Он нас подсећа на вечност, стихоказом даје смернице избављења из чворова мисли и дословно сведочи о мудрости бескраја и буђењу смртника који је поред тога што постоји одлучио и да живи не пратећи трагове пролазног који воде у магле понора свести и душе.
Књигу можете наручити путем телефона:
064 5724358
Повезано: FB: Poema "O mudrosti beskraja"
Младен Марјановић
Зоран Антонијевић
Лијепо речено,
ReplyDeleteХвала господину Антонијевићу