Иван Петровић

Иван Петровић, рођен је 1991. у Смедереву. Похађао ОШ "Стахиња Новаковић Бане" у Дубони и средњу Техничку школу у Младеновцу.  Живи у селу Дубона, где се бави воћарством на породичном газдинству. Пише, црта, игра шах.

Безимена

Пре сваког мрака који ме прогута,

када предам свој дух забораву

који само сан уме да пружи,

обавим полусвесно мали ритуал,

помислим на тебе.

Сваки сан који ме узме и одведе

у амбис демона и хаос помисли,

у свима као да тражим неког

иако се не сетим баш увек

заправо тражим тебе.

У њима шта год да се дешава

мени небитно је

јер гледам иза сваке окуке и предмета,

сваке стене и облака,

очекујем видети тебе.

И као да у другом животу знао сам те,

неком прошлом или будућем пак,

иако поново странци смо

желим да знаш:

мислим на тебе.

Учим да се смејем поново

као дете које учи да хода,

трапаво се смешим,

дан ми пролази брзо као година,

без тебе.

Понекад се и појавиш као Нимфа,

бљештава и прелепа као и увек

корачаш у лепоти ружним путевима,

прођеш крај мене боса као светлост Месеца.

Тебе тада нађем.

Онда отворим очи,

и будан почнем да сневам.

Сечива стварности пресеку ме.

Дан ми открије нимало зараслу рану.

Борим се да не мислим на тебе.

Битка коју увек на крају изгубим.     

Крај мене (ни)си



Далеко си,
предалеко,
али, кад затворим очи,
поред мене си,
осећам те, чујем те у води...
Таласи што се руше по обали
твоји су пољупци,
ветар што нежно чарлија,
хладећи бесмртне душе,
као твоји додири
од јуче..

Далеко си, предалеко,
али, када затворим очи, ти
поред мене си.
О како се само море руши пред стене,
пенаста вода
грли камен сиви,
управо тако ти си грлила мене.
Палме машу пучини,
својим зеленим крилима
распршују перје слободе,
оно жели да буде галебови бели који,
као и коса твоја,
слободно лепрша и игра се са ветром.

О далеко си, предалеко,
Али, чим склопим очи,
крај мене си.
Планине надмене,
што као покварени светионици
крај мора немо и слепо стоје,
својим камењем кале вечне судбине,
ти дивови уснули,
сете ме,
као и вода непрегледна,
и слана,
да ниси ту,
да далеко си од мене, предалеко.

Онда ја склопим очи
и ти поред мене си.


     

Сања Рашчанин

Сања Рашчанин (1980). Рођена је у Пожеги где је започела основно школовање које је завршила у Младеновцу. У Младеновцу је завршила и Гимназију. Дипломирани је биолог-еколог на ПМФ-у у Крагујевцу. Докторант је Медицинског факултета у Крагујевцу. Ради као професор биологије. Пише поезију и прозу. Објавила је збирке песама: Увертира за ход по жици , Нервни слом цивилизације, Дескриптивни круг вербализованих слика, У пушку свемира, Записи на свирку пергамента, На покорици свести.

Повратак

Ломим правац аутопута

преласком из једне у другу траку,

свитци фарова се разливају у даљини,

улазим у град.

Лампиони уличних светиљки 

кокетирају са немирним сенкама

заводе ноћне лептире

крадљивци снова.

Ноћ је млада и врела

лето се цеди низ кожу

лепљиве усне миришу

на мед, орахе и смокве.

Видим те у гомили знојавих тела

која се њишу у полутами,

у жагору шетача што голица бубну опну

до брујања.

Главе су им као кошнице

пуне звукова и утисака.

Шетамо парком као некад,

на старој клупи још стоје

урезана наша имена у срцу,

онда када смо се волели.

На згради преко пута

излизан графит:

"Заувек твој у костиму вечног дечака

26.7.1998. "

Ту си ми свирао на гитари

"Криво је море",

баш ту смо тражили мапе звезда

као распоред младежа,

као сјај умирућег сунца на длану.

Те ноћи си ме тешио док сам плакала,

ујутру је требало да отпутујем

са коферима пуним амбиција и нада

са циљевима које треба достићи

са плановима за каријеру...

И, да, све имам само ми фалиш ти

да употпуним слику града

на разгледници коју је исцртало време...

И после свега толико тога ти желим рећи,

али, ћутим, слушам ехо твог гласа

као у полусну,

као стари филм једне епохе

што остала је иза нас.

Опколиле нас неонске рекламе,

на билбордима неки нови клинци,

вишеспратнице модерног стила,

гомиле аутомобила,

стакло, асфалт и пластика,

све је ту ,

ипак све је другачије.

Не препознајем аморфна лица,

суморне силуете, бол и грч

на њиховим телима.

После двадесет далеких зима

припили смо се једно уз друго

као два промрзла врапца

на жици далековода

испред Гимназије.

Постали смо само два незнанца

у граду који више није наш.

Иван Нисић

Иван Нисић (1986). Пише поезију и прозу. Његови радови инспирисани су стварним догађајима и појавама. Године 2017. објавио књигу песама Сан. Збирку поезије Огледало, објавио 2019. у издању Пресинга. Живи у Младеновцу.



Добри паук


Ту си, сакривен.
У  ћошку ме чекаш.
Плетеш своју, можда, последњу мрежу.
Моје стихове знаш већ напамет а никада их ниси прочитао.

Имам утисак да ми нешто ниси рекао.
Сваке ноћи си будан и чуваш ме.
Можда ти мој пут знаш, ја сам изгубљен.
Све је узалуд, непотребно се трудим.
Узвратиш да сам кукавица.

Причаш, ја нисам срећан.
Нагађам о чему мислиш.
Седи си старац, па чуваш речи за опроштај.
Оставио си ми нити за музику, стихове сам тражио у себи.
Само овај живот имам, шта је - ту је.