Милош Шабић

Милош Шабић,  рођен 1987. у Скопљу. Живео на Косову у Урошевцу до 1999.
Данас живи и ради у Младеновцу где је завршио Теничку школу. Пише поезију и сатиричне цртице. Објављена му је песма у зборнику „Милорад Петровић Сељанчица 2018.


Депресија


По ко зна који пут
од алкохола се олешим,
у глави ми се врти,
да  скончам
дође ми
да се обесим
јер поглед на свет
хладнокрвно ми блене.

Лежим сатима
на кревету,
испред мене
постоји само тачка
на зиду,
боље да сам
сашивен у тепиху,
и на мени да се
излежава мачка.

Ја сам зид
који ће једном
бити срушен,
ја само ћутим
онако смушен,
а када ме ме не буде,
узалуд ће да плачу!

Ја сам као улица,
по мени возила прелазе,
градска чистоћа ме пере,
доста сам био нечија удица
и лифт што служи солитере!

Повезано: Завичајни ноктурно, књига 2

Ивана Милошевић

Ивана Милошевић рођена је 1994. године и живи у Великој Иванчи у подножју планине Космај. Љубав према писаној речи родила се још у основној школи, и од тад расте. Завршила је средњу пољопривредну школу у Свилајнцу, где је и издала своју прву књигу под називом Суза греха, а касније школовање наставила на Факултету ветеринарске медицине у Београду. Све време током школовања, поезија јој је представљала бег из стварног света и учења у маштовити, слободан сан.



Она


Увели цвет још се брани
од ветра.
Свећа је пала у борби.
Суза бола сија у оку.

Музика више није радост.
Ни осмех више није од среће.
Ни све молитве овог света
њене очи отворити неће.

Тама је близу и светло копни.
У небо гледам,
где она сада стоји...
Мисли лете далеко, њој под облаке
и чујем је, јеца, над молитвама мојим.

Одавно је ноћ.
Ветар шиба све јаче и јаче.
Живи кип и даље је ту
и даље болном сузом плаче.

Студен је тешка.
Кап кише са сузом се среће;
носи поруку горе са неба,
она се више вратити неће.

Милан Матејић

Милан Матејић (1994). Рођен у Београду. Завршио ОШ "Душан Ђурђевић"  у Младеновцу, средњу Медицинску школу - Београд на смеру за физиотерапеута и Високу здравствену школу струковних студија у Београду, смер струковни физиотерапеут. Тренутно студент треће године на Филозофском факултету, смер филозофија. Пише поезију. Живи у Младеновцу.

Тамница

Земљу једну зазидаше у тамницу малу

Од народа јој правише слепца, будалу

Пљуваше је сви, а осташе чисти

Паметан и глуп, постадоше исти

Пљачкали је редом, ко је како стигао

Слободу овај народ никад није видео

Ланци су јој ту, ал су мало већи

Мост ка нечем бољем она неће прећи

Мост је тај срушен, нови већ граде

Камен стида, камен срама, без снова и наде

Руку су јој пружили, а шамар јој дали

Свашта је преживео овај народ мали

На ногама стоји, јер неће да клечи

Ко год дође овде, од њих биће пречи

А падале су бомбе, колико и суза само

Да смо криви кажу, а лажу нас, знамо

Осрамоћен стално, осуђен на стид

Тамнице те њихове дебео је зид.

Ноћ

Ноћ је опак саговорник

Код ког нема лажи

Постиђено признајемо 

Шта нам срце тражи

И страхове све

Ни пријатељу што не кажемо

Ноћ нас лако разоткрива

Не да нам да лажемо

Тишина је испуњена 

Говором до зоре

Жеље се са препрекама

У глави тад боре

Путујемо свуда

Али ту смо, где смо

Огољени ноћу

Оно смо што јесмо.