Милан Матејић (1994). Рођен у Београду. Завршио ОШ "Душан Ђурђевић" у Младеновцу, средњу Медицинску школу - Београд на смеру за физиотерапеута и Високу здравствену школу струковних студија у Београду, смер струковни физиотерапеут. Тренутно студент треће године на Филозофском факултету, смер филозофија. Пише поезију. Живи у Младеновцу.
Тамница
Земљу једну зазидаше у тамницу малу
Од народа јој правише слепца, будалу
Пљуваше је сви, а осташе чисти
Паметан и глуп, постадоше исти
Пљачкали је редом, ко је како стигао
Слободу овај народ никад није видео
Ланци су јој ту, ал су мало већи
Мост ка нечем бољем она неће прећи
Мост је тај срушен, нови већ граде
Камен стида, камен срама, без снова и наде
Руку су јој пружили, а шамар јој дали
Свашта је преживео овај народ мали
На ногама стоји, јер неће да клечи
Ко год дође овде, од њих биће пречи
А падале су бомбе, колико и суза само
Да смо криви кажу, а лажу нас, знамо
Осрамоћен стално, осуђен на стид
Тамнице те њихове дебео је зид.
Ноћ
Ноћ је опак саговорник
Код ког нема лажи
Постиђено признајемо
Шта нам срце тражи
И страхове све
Ни пријатељу што не кажемо
Ноћ нас лако разоткрива
Не да нам да лажемо
Тишина је испуњена
Говором до зоре
Жеље се са препрекама
У глави тад боре
Путујемо свуда
Али ту смо, где смо
Огољени ноћу
Оно смо што јесмо.
No comments:
Post a Comment