Живко Милићевић

Живко Милићевић (Кораћица, Младеновац, 3. II. 1896 – Београд, 29. I. 1975). У Првом светском рату био обвезник последње одбране Београда (1914) Као београдски гимназист, у ратним приликама, матурантски течај завршио у Нишу (1915), а матуру положио 1917. године у Болијеу, у Француској, у којој је боравио 1916–1919. После рата је био сарадник и уредник Политике (1919–1941. и, после Другог светског рата, (1950–1953) и уредник књижевне редакције Радио Београда (1947–1950). Књижевно се врло рано огласио (1911). Објављивао књижевне радове у многим листовима и часописима. Аутор три збирке песама – Песме (1927), Лов на сенку (1928) и Скромна жетва (1931), две књиге критика – Књижевне хронике I и II (1931, 1939), две књиге есеја и две књиге путописа. Уредио и приредио за штампу више дела српских писаца. Дуги низ година (1928–1967) уређивао и књижевне часописе (Мисао, Венац, Наша књига, Српска књига и Избор). Председник Удружења новинара од 26.V. 1940. до 28. II.1941. У његовом мандату је Југословенско новинарско удружење променило назив у Новинарски савез Краљевине Југославије.
Извор: УНС
Фото: Младеновчани

Посвета

Ми нисмо били никад равнодушни:
и ми имамо срце које боли
и душу што плаче;
па ипак ведри, тихи и послушни,
све што још имамо у нама да воли,
све што нас се таче:
даћемо на жртву тој највећој Тајни...

Били смо пуста и луда играчка
у рукама које што хоће све могу.
Сад нас, можда, све то тишти. Али, тачка.
Ми знамо колико речи мало вреде.
А и нашто, најзад? Боље, боље ћути,
и пусти да тихо све ствари побледе
и у миру дођу последњи минути.

Снови од свиле које опет ткамо,
сироте мале, миле паучине,
одлазе, ево, и сад на све стране
да траже тихе и предобре дане,
вечери златне, зоре насмејане,
детињство, љубав, усне распеване,
али ми знамо: свуд чекају тмине.

Живот нам шуми надање и веру,
а дани прођу у страху и бризи;
последње звезде очи нам још беру,
а већ се гасе на познатој књизи.

О, кратке зоре, а заласци бони,
вихори брзи, дуге су тишине.
Погребно звоно непрестано звони,
и сумрак бића никако да мине!...




Јесење зоре


Долине, реке, горе
слуте смрт која блуди;
јесење бледе зоре
тамне с уздаха груди.

Душа, без мира море;
срце, болесно, жуди;
јесење мутне зоре
познају жалост људи.

Позна сећања створе
сјај који, слаб, заруди:
јесење тужне зоре
пуне су суза људи.


Повезано: Завичајни ноктурно, књига 2

Промоција књиге групе аутора "Завичајни ноктурно 2"

Завичајни ноктурно, књига 2

Друга књига едиције "Завичајни ноктурно" као и претходна доноси афирмисане и неафирмисане  песничке гласове данашњице, али и глас песника који су давно оставили траг. У претходном издању, поред поезије аутора који данас стварају на територији општине Младеновац, објављене су и песме Милорада Петровића Сељанчице и Мијослава Стевана Средојевића Полимског. Што се тиче ове књиге у њој се налази избор из поезије Живка Милићевића.
Ослањајући се на полазну уредничку идеју и овде нису објављене само песме које се тичу класичних асоцијација на завичај већ се пред читаоцима налази и оно што живи (станује) у поетском микрокосмосу наших аутора који је неминовни продукт њиховог окружења.


Заједнички именитељ за све ауторе јесте Младеновац, варош у којој обитавају, стварају, пате, радују се, сањају.
Аутори заступљени у књизи Завичајни ноктурно 2: Живко Милићевић, Иван Нисић, Сања Рашчанин, Јасна Јеремић, Александар Игњатовић, Николина Бељаковић, Иван Петровић, Милош Шабић, Ивана Милошевић, Милан Матејић, Смиљана Јанковић, Лена Нинковић.

Приређивач и издавач: Зоран Антонијевић
Књигу можете наручити путем мејла: antonijeviczoran4@gmail.com

...или поруком преко Фејсбук странице: ЗАВИЧАЈНИ НОКТУРНО
Цена: 400 динара.

Слађана Глишић

Слађана Глишић, живи и ради у Младеновцу. Мајка три дивне девојчице. Све што у животу ради, ради са једним циљем: да се њена деца поносе њом барем један део колико се она поноси њима. Њено је писање говор душе и плач који не изађе путем суза. По струци је економски техничар, али су јој блиски посло-ви из области социјалне заштите. Последње четири године ради са децом и то је апсолутно испуњава. Постала је бољи родитељ и бољи човек. Писаће све док осећа.

ПИСМО


Пишем ти мати јер немам коме
Све своје туге од срца рећи,
Када ме тешки дани сломе,
Кад судба затвори пут ка срећи.

Хартија осећа све моје ране,
Гута и чува сваку реч јада,
Обришем њиме очи уплакане,
Да дођем к' теби, опет сам рада.

Пишем ти мајко јер немам с киме
Делити оно што душу ми тиште
Тешке и болне су ове даљине
Што од живота праве сиротиште.

Видиш ли мајчице сузу у оку?
Крену да слива се низ лице и груди.
Видиш ли мила чежњу дубоку?
Видиш ли оно што не виде људи?

Сва моја писма сачувај мати,
Кад једном дођем ти да сетим се
Како је умело срце да пати
Кад станем, у болу, да дозивам те.

Чувај ме мајко, анђео буди,
Не дај да патим, да бол ме кида!
Чувај ме мајчице,  чувај од људи!
Чујеш ли вапај срца што рида?

Пишем ти једина јер нико не уме
Да загрли душу уморну, жедну
Топлине и погледа који разуме
Пропалицу љубави, јадну и бедну.

А ти ме чекај,  брзо ћу доћи,
Само док прође ми живот бадава.
Тада ћу, без гриже савести моћи
Да легнем крај тебе и вечно спавам.

Ненад Пајић

Ненад Пајић, познатији као NeTalik, рођен је 28. децембра 1995. године у Београду. Живи у Младеновцу. Бави се писањем поезије као и хип- хопом. До сада је објавио 40 песама (нумера). У воде Хип Хопа упливава 2011. године , када је написао своје прве реп строфе за које тврди да су биле проклето лоше. Већи успех постиже 2017., након рада са Иглом, једним од хип-хоп извођача из Београда.

НЕВИДЉИВ

Невидљив сaм зa неке мaлоумне људе,
невидљив сaм чaк и зa оне друге...
Зa оне што оловним пољупцимa љубе,
невидљив сaм зa све безосећaјне курве.
Неки су кaо оклопњaче бубе,
не дaју ти дa им приђеш, кaндa желе дa те изгубе.
Мислиш дa се вaрaш, aли не!!
Они се упорно труде..
Труде се дa пролијем тешке сузе,
моје очи су кaо мртве увеле руже...
Покушaвaм дa игноришем проблеме ружне.
Неки људи немaју своје 'јa' пa к'о богaљи пузе.
Шaљу молитве aнђелимa дa пресеку кaбл туге.
Невидљив сaм зa вaс кaо и ви зa мене.
Вaше су плaве, a моје су црне вене.
Невидљив сaм зa ствaрност живим зa сне..

Живослава Арсић

Живослава Арсић је рођена 29. 05. 1961 год. у Тополи, живи у Младеновцу. Писањем песама се бави још од средње школе. Песме су јој читане на тадашњој радио Шумадији Аранђеловац. Престаје да пише дуги низ година а онда поново почиње, онако за своју душу и за пријатеље којима се њена поезија допада.
У јавности се појављује са пeсмом „Нема те, драга мајко“, и у зборнику " С љубављу жени" а онда се нижу зборници и њене песме у њима. Има их преко двадесет . Пре две године добија и треће место за духовну и родољубуву поезију. Објавила збирке песама "Искре душе", "Хтедох да замолим".

БЛИЗИНА


Плаветнило неба
Шум морских таласа
Крик галеба у лету
Накривљена барка рибара
Шкрипање песка под ногама
Шкољка без бисера
У даљини увала
Хладан камен у рукама
Занемела уста
Траг суза на лицу
Замагљеног погледа гледа
Некуда у даљину
Иако те нема
Осећа твоју близину.




НЕ ВОЛИМ

Ноћ без звезда
Тмурне облаке
Јаку кишу
Троме кораке
Црне гавране
Зов сове.
Не волим...
Непознате звуке
Тужне јауке
Гласове безвезне
Говоре испразне
Сумњиве
Писма са
Непознатим словима.
Човека са лицем
Али без лица
Не волим...

Слободан Облучар

Слободан Облучар је рођен у Међулужју код Младеновца у избегличкој породици која се по завршетку рата вратила у Хрватску. Већи део живота провео радећи као ратар у Чађевцу крај Бјеловара. Када су ратни сукоби поново започели током деведесетих преселио се у околину Сомбора. У родни Младеновац вратио се 2015. године, и ту и данас живи. Пише поезију током целог свог живота.

КАДА СРЦЕ У ГРУДИМА СТАНЕ


Старост пуста изнемогло тијело
душа пуна успомена, рана
у мислима смјењују се слике
из прошлости прохујалих дана

Многе слике из раног дјетињства
ђачки' клупа и тешкога рада
успомена небројено много
све је прошло крај је стиго сада.

Крај живота велика је тајна
тајна која многе тајне крије
како човјек тај крај доживљава
то још нико до сад реко није

Када срце у грудима стане
пред нама ће бити вјечност пуста
неће бити ни мисли ни речи
ни осмијеха са нашије уста

Смрт је правда која сваком стиже
сваком бићу овог људског рода
то је правда која тихо тече
као бистра у потоку вода.

Војкан Живојиновић

Војкан Живојиновић (1982), живи у Кораћици. Завршио Гимназију у Младеновцу и Факултет за културу и медије 2009. Пише поезију. Објављиван у више зборника. Бави се производњом здраве хране,заштитом угрожених категорија људи и збрињавањем напуштених животиња у оквиру Удружења "Кошута".

***
Свa Сунцa њенa, ватре,крви
aвет вaнвременa што природу ми мрви
све је њено узрок мојих речи
што се смеје и окрутно клечи
под сaзвежђем у пловилости црне
што су злaто кaд љубaв утрне,
све што долaском више не постоји
није склaдно јер животом се обоји,
вaркa звездa и лудости збори
Онa ми је Космос мисли где све моје гори!
У њој су мере Тaме и што Вулкaн имa
удивљење прaотровa сa њеним уздaсимa
и све одрекнуто од дивљaштвa гине
пa постaје успоменa туђе месечине!



***
Могу само да изгубим оно што је реч
сем мене који Ноћ јесам под ребрима,
и како да дозовем Месечину која није већ
постоље твог страха,пепео твога дима?
Привлачи ме страх, али ме и одбија
као свака Твоја птица, што саму себе убија.
Знам мисао и жељу твога хтења.
Лежао сам под тобом распрснут од зрења,
жив, али животом се удаљим од позива видика
који постоји у теби независтан од Твог лика.
Нећу да си Ти што покрије трава
већ оно што у мени звезда ватром распрскава
да осетим сагнут сва љубљена угинућа
отрежњен од Тебе,мисли немогућа,
Велико ти Небо кад год кроз сенке горим
птица слеће за Ватром док се Тобом не разорим.
Знај да ниси слово укуса обичног жива
већ крв претопла небеског одлива.
Увек ћу бити мисао упрт бојом твога лика,
грозна идеја Смрти туђег пролазника.
Увек ћу те проналазити у невином гласу горе
док све моје вене.

Владимир Арсић

Владимир Арсић (1987), живи у Великој Иванчи. Пише из хобија. Песме су му обја-вљене у зборницима: Милорад Петровић Сељанчица, Кутија љубави, "Запис" уметнич-ког клуба Расковник, Синђелићеве Чегарске ватре, часопису Космајска вила. Освојио је неколико повеља за поезију и треће место на конкурсу "Под Звездарним небом".

НАПУШТЕНО ОГЊИШТЕ

Сећaњa бледе,кaо сенке нечујно
ходaју негде по мрaку,
прљaви прозори нa трошној кући
дрвени степеник нa кућном прaгу.

Стaре огрaде ,влaжне од кише,
шaнчеви пуни воденог муљa,
блaтњaвa стaзa посутa лишћем
голе грaне још ветaр љуљa.

Покисле трaве,нечујно чезну
читaв је призор некaко чудaн,
тек кaд ми сузе низ лице крену
зaпрaво схвaтим дa још сaм будaн.

У прaзној соби, чујем тишину
водa се низ олук лaгaно сливa,
уличне светиљке тихо се гaсе
воћњaци пуни опaлих шљивa.

Пљусaк још хaрa тротоaром
покорио честице прaшине,
грмљaвинa рaзaрa небо
чује се прaсaк сa висине.

Нaкис’о тaвaн, цреповa немa
плaфон све више и више буђa,
оџaк нa крову, дaвно је пaо
гвоздену кaпију прекрилa рђa.

Сломљено врaтило нa стaром ђерму
непомично лежи у трaви,
тек кaд нaм сузе низ лице крену
сетимо се где смо одрaстaли.

Младен Марјановић

Младен Марјановић роћен је 1989. у Сребреници, у Републици Српској. Детињство је провео у Скеланима код Сребренице, где је завршио и основну школу. Средњу школу је завршио у Сребреници, физиотерапеутски техничар, а факултет на Универзитету у Источном Сарајеву, Филозофски Факултет на Палама, одсек за енглески језик и књижевност.
Од марта 2017. живи у Младеновцу. Поезијом се бави током студирања, и до сада има три збирке песама, необјављене: “Врисак хиљаду ђавола и пјесма хиљаду витезова”, “Пангеа и екумена против магије”,”О мудрости бескраја”.

ЗАШТО СТЕ ДАЛЕКИ



Зашто сте ми ноћас тако страни и далеки,
Скривени у магли и у диму густом,
Ношени даљином продорном и пустом,
Моја родна поља и пропланци меки!

Мостићи што градих од камена бијела
Од којих ме руке још и данас боле,
Под којим се јелени умивати воле,
Виде ли се и сад из сусједних села?

Моја кућа бијела, тај комадић неба,
Гдје ћу одрастати, гдје ћу школу стећи,
Ништа у њој није било до залогај хљеба...?
Нисам дуго био па не знам ни рећи!

Нест'о је мој труд, моје жито златно
Што се с муком борио да нас глад не затре,
Гордио се висинама у руху од ватре,
Плес'о с повјетарцем к'о са сатом клатно!

Зарасле су давно стазе што кроз шуму воде,
Нестало је са њих лишће живописних боја,
Трновито све је сада, лиска тек по која,
А некад их красише к'о димњаке роде.

Са извора шумског, стрмог вода вјечна лије
Ал' корито шупље је, из њег' рупа зјапи
Те одлази вода тако, не стаје ни капи,
Пропада дубоко и о камен бије.

Још остао ја сам да се с вјетром борим,
Пламен се у мени угасио није,
И, сад срце моје старо у грудима бије
Да се тамо вратим, све наново створим.

Зашто сте ми ноћас тако страни и далеки,
Скривени у магли и у диму густом,
Ношени даљином продорном и пустом,
Моја родна поља и пропланци меки!

Милосав Б. Влајић

Милосав Б. Влајић је рођен у Ковачевцу, 1950. године. Апсолвирао је Групу за југословенску књижевност и српскохрватски језик на Филолошком факултету Београдског универзитета. Објавио је четири завичајне монографије. Бавио се пословима радио и ТВ новинарства. Оснивач је и уредник часописа Космајска вила.
Пише поезију, кратке приче и проучава језик и говор космајског краја. Награђиван је на књижевним конкурсима, а његова поезија и  проза објављена је у преко тридесет зборника. Песме су му преведене на енглески, руски и арапски језик.

БЕЗНАЂЕ

Лутам у невиделици

у црну слутњу пропадам.

Стежем хладан кључ

од изгореле дедине куће.

Да се скрасим не могу

путањом трновитом

звезде бројим до почетка.

И плач детета у мени

и врисак девојке у даљини

а тама бескрајна

у очима.

ГАСЕ СЕ ИСКРЕ

Лагано нестаје ватра

на ивици плаветног сна,

на рубу заборава

гасе се искре.

Одсјај у њеним очима

далек и непознат,

на путу без путника

одлази у неповрат.

Без погледа и речи

у туђем загрљају,

само сећања бледа

на састанак у сутону.

Хоће ли она да спава

у шуморној шуми,

међу чељустима звери

крај дрвета безграног?

Мијослав Стеван Средојевић Полимски

Мијослaв Стевaн Средојевић Полимски (1927-1998) један је од творaца књижевног фестивaлa "Шумaдијске метaфоре".
Овaј песник је водио и млaденовaчко књижевно друштво "Пркос".
Објaвио је више збирки песaмa , a о поезији Полимског говорили су између остaлих:  Љубивоје Ршумовић, Рaдојицa Тaутовић, Рaдомир Андрић, Акaдемик Петaр Влaховић, Бaникa Бојић и многи други књижевници и критичaри.
Песник Ђуро Милекић у једном поговору о Полимском кaже:
" Веомa млaд, сa 14. годинa, брaнио је своје село ( Виницкa, Пријепоље) од непријaтељa, дa би нaстaвио дa бреме целог Другог светског рaтa износи по просторимa отaџбине. Нa олaтру отaџбине нaшлa се и целa песниковa породицa: Мaјкa, Отaц, Брaт. Мијослaвљевa судбинa билa је суровa. Дух рaтног временa узео му је и ћерку и синa - aктивног официрa отaџбинске војске. Из његове душе извиру песме којимa жели дa очувa од зaборaвa свa злa родa свогa.У склaду сa тим Милекић кaже и дa је Полимски зaхвaљујући "поетској вaтри" надживео сопствену кaтaклизму".

ЗМИЈА

Чија је то змија
што палаца
на наше руке снене
према Сунцу
испружене
чија се то змија
око наших душа
савија
чија је то змија
у папрати
где нас остави
без заштите
прерано мати.

БЕЗДАНИЦА

Сањам брата како се руши

обе руке

у чудној мрежи

снагом кроти у својој души

обесног лава

који режи

Али убицу још не могу

наћи у сну у свом брлогу

и кад се јави

нема лица

сан је огромна

безданица.