Живко Милићевић

Живко Милићевић (Кораћица, Младеновац, 3. II. 1896 – Београд, 29. I. 1975). У Првом светском рату био обвезник последње одбране Београда (1914) Као београдски гимназист, у ратним приликама, матурантски течај завршио у Нишу (1915), а матуру положио 1917. године у Болијеу, у Француској, у којој је боравио 1916–1919. После рата је био сарадник и уредник Политике (1919–1941. и, после Другог светског рата, (1950–1953) и уредник књижевне редакције Радио Београда (1947–1950). Књижевно се врло рано огласио (1911). Објављивао књижевне радове у многим листовима и часописима. Аутор три збирке песама – Песме (1927), Лов на сенку (1928) и Скромна жетва (1931), две књиге критика – Књижевне хронике I и II (1931, 1939), две књиге есеја и две књиге путописа. Уредио и приредио за штампу више дела српских писаца. Дуги низ година (1928–1967) уређивао и књижевне часописе (Мисао, Венац, Наша књига, Српска књига и Избор). Председник Удружења новинара од 26.V. 1940. до 28. II.1941. У његовом мандату је Југословенско новинарско удружење променило назив у Новинарски савез Краљевине Југославије.
Извор: УНС
Фото: Младеновчани

Посвета

Ми нисмо били никад равнодушни:
и ми имамо срце које боли
и душу што плаче;
па ипак ведри, тихи и послушни,
све што још имамо у нама да воли,
све што нас се таче:
даћемо на жртву тој највећој Тајни...

Били смо пуста и луда играчка
у рукама које што хоће све могу.
Сад нас, можда, све то тишти. Али, тачка.
Ми знамо колико речи мало вреде.
А и нашто, најзад? Боље, боље ћути,
и пусти да тихо све ствари побледе
и у миру дођу последњи минути.

Снови од свиле које опет ткамо,
сироте мале, миле паучине,
одлазе, ево, и сад на све стране
да траже тихе и предобре дане,
вечери златне, зоре насмејане,
детињство, љубав, усне распеване,
али ми знамо: свуд чекају тмине.

Живот нам шуми надање и веру,
а дани прођу у страху и бризи;
последње звезде очи нам још беру,
а већ се гасе на познатој књизи.

О, кратке зоре, а заласци бони,
вихори брзи, дуге су тишине.
Погребно звоно непрестано звони,
и сумрак бића никако да мине!...




Јесење зоре


Долине, реке, горе
слуте смрт која блуди;
јесење бледе зоре
тамне с уздаха груди.

Душа, без мира море;
срце, болесно, жуди;
јесење мутне зоре
познају жалост људи.

Позна сећања створе
сјај који, слаб, заруди:
јесење тужне зоре
пуне су суза људи.


Повезано: Завичајни ноктурно, књига 2