Wednesday, September 4, 2019

Смиљана Јанковић




Смиљана Јанковић (1995). Похађала ОШ "Коста Ђукић" у Великој Иванчи и Гимназију у Младеновцу. Дипломирани је биолог. Тренутно ради на испитивању биљака. Песме објављивала у електронском зборнику ДЖП 3 (Друштво живих песника) и у књизи Његошев вијенац, приређивача Саше Мићковића. Учесница неколико поетских вечери у Београду, која су за циљ имала упознавање млађих, неафирмисаних песника. Живи у Великој Иванчи.




Капије Недођије


Опрости што се јављам овако касно,
теби које већ одавно нема.

Знам да те нервира моја учтивост,
али не знам како другачије да кренем са обраћањем,
овако звучим људски и културно
и читав овај разговор изгледа стварно
и ти изгледаш стварна, попут неког ко је од крви и меса
ко је људско биће,
тренутно живо.

Немој погрешно да ме схватиш.

И ова реч била је увертира,
више за мене него за тебе,
да докажем самом себи да ти се обраћам.
Изговарам ове флоскуле
које изговарају људи сваки дан
кад мисле да говоре нешто важно
кад хоће да се њихова реч боље схвати.
Ово су степенице да ти будем ближе,
ако такве степенице уопште постоје.

Зашто да од тако велике бесмртности
која ће доћи после нас,
а доћи ће видим,
јер те има сад кад те нема
и зашто од тако велике вечности
која је била ту пре и после нас,
ми тражимо овај трен,
ја тражим овај трен
у којем си тако будна и тако несавршена
тако чарлијава,сладуњава,противречна и несмирена,
тако жива.

Ја тражим овај трен,
овог поподнева
док замишљам твоје загасите очи
које су огледало неке кишне улице
са много преламајућег светла,
које су огледало скверова, небодера,
шљаштећих реклама, стаклених излога са попустима,
које су преплављене
замагљене
уморне и ратоборне
смирене и запитане,
којих се нисам нагледао довољно
које можда никад и нисам видео.

Ја тражим те очи у које си утопила свет
или које је свет утопио.

Неки су рекли да се он утопио сам,
да га носиш иза свог увета,
пораженог, побеђеног,
међутим, да на победу гледаш равнодушно.
Кажу да си једном,
ти попила свет, пре него што је он попио тебе,
али сад не знаш, не знаш како да га испљунеш,
опор је и не нестаје тако лако из крви.

Тако сте се мимикријом међусобно испили, свет и ти.
Није јасно ко је од кога бежао,
ко је кога победио.
Знам само да си неон почела прихватати мирољубиво
као светло ноћног неба,
а да си звезде тражила мање него иначе.
Знам да је једном огромни тржни центар замирисао
твојом љутњом,
а да се једна ливада прекрила чудном бојом
твоје чежње
и тако си нестала у Недођији.

Нестала си у Недођији
у којој си много мање жива,
готово тренутно смртна,
за мене додуше бесмртна
у свом бегу.

Док упијаш светло са улица
и док изговараш речи
чије значење заборављаш до уха слушаоца,
ти,тишином,чудном мирноћом и прозирним очима
резбариш давно затворена врата.
И ти ме орнаменти,
у којима ти се губе очи,
махнито вуку
да куцам…

Да куцам на
капије Недођије.






Александар Игњатовић




Александар Игњатовић, рођен 2000. године.  Завршио Гимназију у Младеновацу и ОМШ "Стеван Христић", одсек за соло певање. Похађа музичку школу „др Војислав Вучковић и студира енглески језик на Филолошком факултету у Београду. Фронтмен је бенда "Ђука и два Вука".


Тамна мисао


Једна је тамна мисао
седела, гледала ме претеће
за забаченим столом мог кафића.
Можда је и гледала кроз мене,
узимајући у обзир количину ракије
коју је халапљиво пила
непријатно дуго времена.

Ја гледам своја посла,
перем судове, мислим о музици,
својим дужностима
и помало о њој, као и увек.

Мисао је неспретно устала
разбивши већ другу чашицу,
смешним корацима се устремивши
некуд, можда ка мени;
кад би ме ова заобишла,
било би занимљиво.

Претури се она одједном
преко шанка, поразбијавши
пар шоља и мој унутрашњи мир,
остаде у том положају
дуже, само из жеље да ме
поремети.

Можда, ако променим извор
енергије, на којој се налазим,
чаше ће се склопити поново
само кад би ми неко познат
баш сад наишао.

Ено, нема никога
чаше су разбијене,
исекох се на једну.
Мисао је изашла из кафића,
и за собом оставила
отворена врата.





Кад


Кад полако време почне
да ме љушти
тај траг мој, као лишће
што у јесени земљом шушти
кад моје мисли задобију пукотине.

Кад моје сузе постану све сувље,
кад најзад схватим тајну бола
и моје биће достигне своје најдубље
кад научим да препознам задње осмехе.

Кад мој дух постане претежак
за моје смртно,трулежно тело.
Кад ми се све на свету буде свело
на оно што је било, и што неће бити.

Кад постанем само делић ветра,
сам у целини, и то буде све
што је остало од мог земаљског живота,
тамо негде, можда, у нечијем срцу
остаће да свира моја вечна нота.






Фото: You Tube

Николина Бељаковић




Николина Бељаковић, рођена 2001. у Београду. Завршила Гимназију у Младеновцу. Студира италијански језик  на Филолошком факултету у Београду. Пише поезију и кратке приче, црта.



Љиљан вечни


Далеко и немо, он стоји к'о сена
у својој самоћи, међ' зелене хриди
закрива га тама и слобода њена
ал' у даху његово ми име бриди
и кроз мрачно стакло
у својој висини он не може чути.
Видим да се смеје, а вечно би плак'о,
ипак смрт нам тешка тад раздвоји путе.

Чујем да ми пева из своје даљине
к'о да својим гласом дозива и мене
Не знам да л' од јада или од милине,
видех на стенама свирепе сирене
похотно у мени траже чамотињу своју,
погрдно се кезе и на мене ропћу.
Тад ме ужаснуту у хладноме зноју
прену он из сна својом кротошћу.

Видех  у тмини два светла смарагда,
која ме маме у бесмртност меку
ал' предамном древни бродар појави се тада
и подмукло, немо, показа ми реку.
Без вида он лута, у магли таласа.
Пружих дух мој ружи која плута,
ал' прошлост моја преко свога гласа
повуче ме горе и показа куда.

Тад видех сва милост света слила се у њега.
Ловор славе цвета,а сва покор мени.
Изнад мене вечан, млад, без греха,
ја његова крв, а он моја сени
скрхкана животом, а он љиљан вазда,
не могу му прићи од сјаја свемира.
Од праха и земље творац мене сазда,
а њему сан вечни и тешкоћу крила.




Жртвеник


Шапат и крик
у уснулом телу помрачине
крик и бол
влага и зној
у овој рупи од туђих сећања.

Нож и хлеб
крв на трулим жртвеницима
хлеб и вино
црно и сиво.
Мртви врисак у магли се прелама.

Олово и млеко
сазреле смокве на гнојним ранама
млеко и прах
блаженство и страх.
Црвени траг на старим зидовима.

Јасна Јеремић




Јасна Јеремић, (1987). Рођена је у Лозници. Живи у Младеновцу. Студирала српски језик и књижевност у Београду, завршила Високу школу струковних студија за васпитаче у Сремској Митровици. Пише поезију од пубертетских дана. Објављивала у часописима "My love story", "Сабор", у књижевним новинама "Свитак", у зборницима- "Мера свију ствари" (Избор из љубавне поезије сарадника књижевних новина "Свитак" (2010.), Зборник поезије за децу (2016.), "Снови ињем посути" (2016.) посвећено јубилеју 120 година од рођења С. А. Јесењина (Антологија савремених песника 21.века).



Прљаво бело


У подне мутни облаци
Наборали ми чело
Као по трави отпаци
Као заборављено
Изношено одело
Као ти кад прођеш
Без поздрава
Или погледаш
Кроз мене бело
Као црнило поноћи
У подне заборава
Што смешка се невесело
Као неки људи
Што били су људи
А сад сенке, живе
Као неки град
Што беле боје беше
А сад тамно сиве.




Тог јутра


Не желим у сумрак да нестанем,
већ ујутру кад се све буди.
Као први зрак сунца да осванем
на трепавицама драгих људи.

Не желим да последње што ћу обући
буде звездани огртач црне ноћи,
већ цветни летњи дан врући
у којем миловаћу све драге очи.

Не желим да моја песма умре
у сумрак, ноћ, јутро, подне,
већ да живи после као и пре
тог јутра кад заиста одем.



Повезано : Завичајни ноктурно, књига 2