Смиљана Јанковић (1995). Похађала ОШ "Коста Ђукић" у Великој Иванчи и Гимназију у Младеновцу. Дипломирани је биолог. Тренутно ради на испитивању биљака. Песме објављивала у електронском зборнику ДЖП 3 (Друштво живих песника) и у књизи Његошев вијенац, приређивача Саше Мићковића. Учесница неколико поетских вечери у Београду, која су за циљ имала упознавање млађих, неафирмисаних песника. Живи у Великој Иванчи.
Капије Недођије
Опрости што се јављам овако касно,
теби које већ одавно нема.
Знам да те нервира моја учтивост,
али не знам како другачије да кренем са обраћањем,
овако звучим људски и културно
и читав овај разговор изгледа стварно
и ти изгледаш стварна, попут неког ко је од крви и меса
ко је људско биће,
тренутно живо.
Немој погрешно да ме схватиш.
И ова реч била је увертира,
више за мене него за тебе,
да докажем самом себи да ти се обраћам.
Изговарам ове флоскуле
које изговарају људи сваки дан
кад мисле да говоре нешто важно
кад хоће да се њихова реч боље схвати.
Ово су степенице да ти будем ближе,
ако такве степенице уопште постоје.
Зашто да од тако велике бесмртности
која ће доћи после нас,
а доћи ће видим,
јер те има сад кад те нема
и зашто од тако велике вечности
која је била ту пре и после нас,
ми тражимо овај трен,
ја тражим овај трен
у којем си тако будна и тако несавршена
тако чарлијава,сладуњава,противречна и несмирена,
тако жива.
Ја тражим овај трен,
овог поподнева
док замишљам твоје загасите очи
које су огледало неке кишне улице
са много преламајућег светла,
које су огледало скверова, небодера,
шљаштећих реклама, стаклених излога са попустима,
које су преплављене
замагљене
уморне и ратоборне
смирене и запитане,
којих се нисам нагледао довољно
које можда никад и нисам видео.
Ја тражим те очи у које си утопила свет
или које је свет утопио.
Неки су рекли да се он утопио сам,
да га носиш иза свог увета,
пораженог, побеђеног,
међутим, да на победу гледаш равнодушно.
Кажу да си једном,
ти попила свет, пре него што је он попио тебе,
али сад не знаш, не знаш како да га испљунеш,
опор је и не нестаје тако лако из крви.
Тако сте се мимикријом међусобно испили, свет и ти.
Није јасно ко је од кога бежао,
ко је кога победио.
Знам само да си неон почела прихватати мирољубиво
као светло ноћног неба,
а да си звезде тражила мање него иначе.
Знам да је једном огромни тржни центар замирисао
твојом љутњом,
а да се једна ливада прекрила чудном бојом
твоје чежње
и тако си нестала у Недођији.
Нестала си у Недођији
у којој си много мање жива,
готово тренутно смртна,
за мене додуше бесмртна
у свом бегу.
Док упијаш светло са улица
и док изговараш речи
чије значење заборављаш до уха слушаоца,
ти,тишином,чудном мирноћом и прозирним очима
резбариш давно затворена врата.
И ти ме орнаменти,
у којима ти се губе очи,
махнито вуку
да куцам…
Да куцам на
капије Недођије.
