Слађана Глишић, живи и ради у Младеновцу. Мајка три дивне девојчице. Све што у животу ради, ради са једним циљем: да се њена деца поносе њом барем један део колико се она поноси њима. Њено је писање говор душе и плач који не изађе путем суза. По струци је економски техничар, али су јој блиски посло-ви из области социјалне заштите. Последње четири године ради са децом и то је апсолутно испуњава. Постала је бољи родитељ и бољи човек. Писаће све док осећа.
ПИСМО
Пишем ти мати јер немам коме
Све своје туге од срца рећи,
Када ме тешки дани сломе,
Кад судба затвори пут ка срећи.
Хартија осећа све моје ране,
Гута и чува сваку реч јада,
Обришем њиме очи уплакане,
Да дођем к' теби, опет сам рада.
Пишем ти мајко јер немам с киме
Делити оно што душу ми тиште
Тешке и болне су ове даљине
Што од живота праве сиротиште.
Видиш ли мајчице сузу у оку?
Крену да слива се низ лице и груди.
Видиш ли мила чежњу дубоку?
Видиш ли оно што не виде људи?
Сва моја писма сачувај мати,
Кад једном дођем ти да сетим се
Како је умело срце да пати
Кад станем, у болу, да дозивам те.
Чувај ме мајко, анђео буди,
Не дај да патим, да бол ме кида!
Чувај ме мајчице, чувај од људи!
Чујеш ли вапај срца што рида?
Пишем ти једина јер нико не уме
Да загрли душу уморну, жедну
Топлине и погледа који разуме
Пропалицу љубави, јадну и бедну.
А ти ме чекај, брзо ћу доћи,
Само док прође ми живот бадава.
Тада ћу, без гриже савести моћи
Да легнем крај тебе и вечно спавам.