Милорад Петровић Сељанчица - Зима ми је нано

Зима ми је нано

Снег, цича и зима,
Сви пути засути,
Оголело шибље,
Не види се наше
Поље узорано,
Не виде се брда, -
            Је л' ти зима рано?

Снег, цича и зима,
Ал' оном што има,
У тору и кошу,
И гојнога вошу,
Ком је све то дано,
Благује у благу,
А ми чедо моје?...
            Је л' ти зима рано?

Година је равна,
-О ал' лете дани,
Од кад ти бабајка
Судбина сахрани;
Од када нам наше
Благо закопаше,
Година је равна...
           Је л' ти зима рано?

           Зима ми је нано! ...

Зоран Антонијевић - Пусто село

Пусто село

У сред црног села
Сеновита створења
Колоплету круну
Домаћину - ђаволу.

Ко је од огњишта отишао
а није се сетно осврнуо
није престао ни да лута за местом
на којем ће наћи миран сан.

Само су звери спокојне.
Нема ко да их лови.

Пун месец израња
иза оронулог гробља.

Тријумфални урлик
тресе небо.

Звезде падају и на трен
кроз пукотину на тавану
баце светлост на стару лутку
у којој куца срце детињства.


Зоран Антонијевић, из збирке "Бела кућа".

Осврт на поему „О мудрости бескраја“

 Поема представља врсту поетске форме која је настала у романтизму, ретки су аутори који данас пишу у овом стилу, а још ређи они који се осмеле да то представе широј читалачкој публици.
Младен Марјановић аутор је поеме „О мудрости бескраја“ која је недавно изашла из штампе у издању Удружења Литера – Младеновац.

Марјановић се ослонио на поетику Петра Петровића Његоша, Вилијема Блејка и Едгара Алана Поа. Његово дело је лирски катехизис. Настало је из искуства вере, посматрања и преиспитивања људског бића и односа човека према божанском те се може рећи и да је продукт визија душе. Марјановић се бави универзалном, али и вечитом темом људског узрастања ка обожењу. Вешто је избегао све замке општих места и ово дело не можемо посматрати као какав верски памфлет. Аутор је вешто спојио платонистичку идеју о томе „да је истина тамо где је добро“ и хришћанску мудрост светоотачких поука, проткавши своје дело, личним, готово мистичним и свакако симболистичким искуством вере и света. Овај песнички путопис душе је динамичан, а поред песничког субјекта – путника који обилази духовне сфере у овој поеми наилазимо и на анђела који са песником разговара, визију која као да је произашла из стваралачког  корпуса Емануела Сведенборга. Сведенборг је писао о универзуму који почива на љубави, о небу и паклу. Неке љубави су божанске,друге су супротне и могу се упоредити са оним што човека у пролазном смислу чини срећним, самодовољним и на послетку обезбоженим.
Управо те и такве љубави (које су у супротности једна наспрам друге), творе равнотежу у космосу, док у унутрашњем свету човека, микрокосмосу, представљају константни порив за превагом, сукоб, унутрашњу борбу или предавање. Без зла нема ни добра и обрнуто. Точак који се окреће од како је света сличи јинг Јанг симболу где црна и бела боја, земља и небо,чине целину.
Не може се до светлости доћи ако се кроз таму не прође. Подједнаке шансе су испред људи „којем ће се царству приклонити“. Марјановић је у својој поеми пренео извесне смернице које се поклапају са хришћанским ставом; да је све дозвољено, али да нам није све на душевну корист, да слобода није чињење свега што нам на памет падне већ је слобода бити ослобођен од материјалних стега, окова страсти, себичности, мржње, порока, и свега онога што нас одваја од вишег сопства, оне божанске искре која тиња или јењава у човеку у зависности колико се са самим собом бори.
Поред поменутог анђела са којим песник разговара, ту је, између осталог и његов сусрет са птицом, белим голубом, светим духом.

...“ Кроз поглед ми о свему говори,
Голуб, видјех, то је Божја птица,
Одледе се леди мога лица,
Слушам тако поглед од голуба,
Поглед слушам, уши своје кушан
И не чујем ништа а све чујем –
„Боже драги, то Ти можеш само,
Поздрави ме јер знам да си тамо,
Покрени се ка мени овамо.“
Птица гледа а ја Бога видим
Па сам себи не знам да вјерујем,
Збуњености своје се постидим
И помислим како претјерујем,
А тад поглед смирено ми рече:
„Мене слушај, то ти је сад прече.“
И ја опет у поглед зароних
Па све мисли за мислима купим,
Кад што схватим на мјесто их скупим,
Кад их скупим у уму их штедим,
Више скупим па више и вриједим,
Мисли скупљам да ријечи побиједим.“

У наведеном одломку читамо да песнички субјект са голубом комуницира путем погледа. Као што смо рекли, и што је овде очигледно, голуб је гласник Бога, свети дух, симбол божије благодати и мира. Оно што голубији поглед казује јесте истина ока свевидећег које бди, нетрептајно, над својом творевином.
У поеми „О мудрости бескраја“, песник је попримио улогу духовног учитеља који разобличава тескобу смртника: старице, старца, детета.
Он нас подсећа на вечност, стихоказом даје смернице избављења из чворова мисли и дословно  сведочи о мудрости бескраја и буђењу смртника који је поред тога што постоји одлучио и да живи не пратећи трагове пролазног који воде у магле понора свести и душе.


Књигу можете наручити путем телефона:
064 5724358

Повезано: FB: Poema "O mudrosti beskraja"
Младен Марјановић


Зоран Антонијевић

Песма Радоја Домановића посвећена Милораду Петровићу Сељанчици

Песма је посвећена Милораду Петровићу, учитељу из Младеновца, који је ујесен 1905. године дошао послом у Београд, а онда се задржао „мало дуже, проводећи време у весељу и пијанкама“, а када је
потрошио сав новац, морао се зајмити код пријатеља, Павла Ранковића („Павла Штампарина“ у песми), уредника Звона. Песму је Домановић написао за кафанским столом, у друштву Милорада Митровића и других блиских пријатеља, писана је у жару тренутка и остала је незавршена. Штампана је у Звону као део некролога Радоју, а Жарко Рошуљ ју је објавио у зборнику радова „Глишић и Домановић 1908–2008“ 2009. године, у издању САНУ.

"Абер дође госпођи Ружици
Кара абер, а у кара доба:
Жље га шјела, госпођо Ружице,
Жље га шјела и каву попила;
И попила каву и ракију,
Што госпама мамурлук разбија!
Милорад[1] ти шједи у ме’ани,
Из леђена мрко пије вино
А служе га крчмарице младе,
Лијепе су к’о Ранковић Павле
Кад се зором из ме’ане крене.
Умиљате ко Пашић Никола;
Танане су ко Пачу Лазаре,
Што министар у фузију бјаше,
А високе к’о дрогерист Миџа,
Она љута под каменом гуја,
Што продаје прашак и сапуне,
Калодонте и воде колоњске,
И што с бечким тргује ћесаром.
Пије вино три бијела данка.
По три данка и трн ноћи тавне,
Пије јунак и расипа благо,
Какво благо – све меке дукате,
За талире јунак и не мисли!
Њима јунак дјевојке дарива
А динаре келнерима дава,
А за гроше ни хабера нема,
Гроше јунак баца по сокацих,
Тер их купе дјеца креветари.
Кад је тако расточио благо,
Тад се јунак бјеше раздертио,
Мрке брке ниско објесио,
Уз образ је сјетно невесело,
у лицу је као земља доша’
Готово му сузе ударити,
Примиче се ме’ани на пенџер
Не би л’ кога знана припазио,
Не би ли се муке избавио!
Док припази шегрта Кибица,[2]
Некаквога Павла Штампарина,
Па привикну грлом бијелијем:
„Бре, Кибиче, мој брате рођени,
Нерођени кајно и рођени
Честита ћу тебе учинити
Код мог побре Штампарина Павла
Приђи њему мудро и опрезно,
Пољуби га у скут и у руку,
Капу д’јете мети под пазухо,
Измакни се, двори старијега.
Може бити, да је срдит Павле,
Може бити, да је пијан Павле,
Пак те море [Павле] ударити[3]
И три здрава померити зуба.
Кажи њему од мене поздравље
И подај му ову књигу б’јелу,
Коју ево рујним вином пишем:
„‘Ја сам јунак грдно пострадао
У ад ми се крчма претворила,
Сви келнери паклени духови.
Нека побра брже дође амо
И понесе неколико блага,
Да се мени у индата нађе.’“
Скочи Кибиц као хитра муња,
Па он трчи господару своме.
Пред њиме се смерно поклонио.
Љуби њега у скут и у руку,
На кољено књигу оставио,
Измиче се, двори старијега.
Проговара Штампарина Павле:
„Ој Кибиче, моја вјерна слуго,
Окле књига, од кога ли града?“
Кибиц је се смјерно поклонио,
Па говори господару своме:
„Господару, силни од силнијих.
Зазор ми је у те погледати,
А камоли еглен бесједити.
Ова књига из п’јане ме’ане,
А од твога […] побратима,[4]
Побратима Петровића Мила"
(несвршено)



извор: "Радоје Домановић - Сабрана дела"

Смиљана Јанковић

Смиљана Јанковић (1995). Похађала ОШ "Коста Ђукић" у Великој Иванчи и Гимназију у Младеновцу. Дипломирани је биолог. Тренутно ради на испитивању биљака. Песме објављивала у електронском зборнику ДЖП 3 (Друштво живих песника) и у књизи Његошев вијенац, приређивача Саше Мићковића. Учесница неколико поетских вечери у Београду, која су за циљ имала упознавање млађих, неафирмисаних песника. Живи у Великој Иванчи.




Капије Недођије


Опрости што се јављам овако касно,
теби које већ одавно нема.

Знам да те нервира моја учтивост,
али не знам како другачије да кренем са обраћањем,
овако звучим људски и културно
и читав овај разговор изгледа стварно
и ти изгледаш стварна, попут неког ко је од крви и меса
ко је људско биће,
тренутно живо.

Немој погрешно да ме схватиш.

И ова реч била је увертира,
више за мене него за тебе,
да докажем самом себи да ти се обраћам.
Изговарам ове флоскуле
које изговарају људи сваки дан
кад мисле да говоре нешто важно
кад хоће да се њихова реч боље схвати.
Ово су степенице да ти будем ближе,
ако такве степенице уопште постоје.

Зашто да од тако велике бесмртности
која ће доћи после нас,
а доћи ће видим,
јер те има сад кад те нема
и зашто од тако велике вечности
која је била ту пре и после нас,
ми тражимо овај трен,
ја тражим овај трен
у којем си тако будна и тако несавршена
тако чарлијава,сладуњава,противречна и несмирена,
тако жива.

Ја тражим овај трен,
овог поподнева
док замишљам твоје загасите очи
које су огледало неке кишне улице
са много преламајућег светла,
које су огледало скверова, небодера,
шљаштећих реклама, стаклених излога са попустима,
које су преплављене
замагљене
уморне и ратоборне
смирене и запитане,
којих се нисам нагледао довољно
које можда никад и нисам видео.

Ја тражим те очи у које си утопила свет
или које је свет утопио.

Неки су рекли да се он утопио сам,
да га носиш иза свог увета,
пораженог, побеђеног,
међутим, да на победу гледаш равнодушно.
Кажу да си једном,
ти попила свет, пре него што је он попио тебе,
али сад не знаш, не знаш како да га испљунеш,
опор је и не нестаје тако лако из крви.

Тако сте се мимикријом међусобно испили, свет и ти.
Није јасно ко је од кога бежао,
ко је кога победио.
Знам само да си неон почела прихватати мирољубиво
као светло ноћног неба,
а да си звезде тражила мање него иначе.
Знам да је једном огромни тржни центар замирисао
твојом љутњом,
а да се једна ливада прекрила чудном бојом
твоје чежње
и тако си нестала у Недођији.

Нестала си у Недођији
у којој си много мање жива,
готово тренутно смртна,
за мене додуше бесмртна
у свом бегу.

Док упијаш светло са улица
и док изговараш речи
чије значење заборављаш до уха слушаоца,
ти,тишином,чудном мирноћом и прозирним очима
резбариш давно затворена врата.
И ти ме орнаменти,
у којима ти се губе очи,
махнито вуку
да куцам…

Да куцам на
капије Недођије.

Александар Игњатовић

Александар Игњатовић, рођен 2000. године.  Завршио Гимназију у Младеновацу и ОМШ "Стеван Христић", одсек за соло певање. Похађа музичку школу „др Војислав Вучковић и студира енглески језик на Филолошком факултету у Београду. Фронтмен је бенда "Ђука и два Вука".


Тамна мисао


Једна је тамна мисао
седела, гледала ме претеће
за забаченим столом мог кафића.
Можда је и гледала кроз мене,
узимајући у обзир количину ракије
коју је халапљиво пила
непријатно дуго времена.

Ја гледам своја посла,
перем судове, мислим о музици,
својим дужностима
и помало о њој, као и увек.

Мисао је неспретно устала
разбивши већ другу чашицу,
смешним корацима се устремивши
некуд, можда ка мени;
кад би ме ова заобишла,
било би занимљиво.

Претури се она одједном
преко шанка, поразбијавши
пар шоља и мој унутрашњи мир,
остаде у том положају
дуже, само из жеље да ме
поремети.

Можда, ако променим извор
енергије, на којој се налазим,
чаше ће се склопити поново
само кад би ми неко познат
баш сад наишао.

Ено, нема никога
чаше су разбијене,
исекох се на једну.
Мисао је изашла из кафића,
и за собом оставила
отворена врата.





Кад


Кад полако време почне
да ме љушти
тај траг мој, као лишће
што у јесени земљом шушти
кад моје мисли задобију пукотине.

Кад моје сузе постану све сувље,
кад најзад схватим тајну бола
и моје биће достигне своје најдубље
кад научим да препознам задње осмехе.

Кад мој дух постане претежак
за моје смртно,трулежно тело.
Кад ми се све на свету буде свело
на оно што је било, и што неће бити.

Кад постанем само делић ветра,
сам у целини, и то буде све
што је остало од мог земаљског живота,
тамо негде, можда, у нечијем срцу
остаће да свира моја вечна нота.

Фото: You Tube

Николина Бељаковић

Николина Бељаковић, рођена 2001. у Београду. Завршила Гимназију у Младеновцу. Студира италијански језик  на Филолошком факултету у Београду. Пише поезију и кратке приче, црта.



Љиљан вечни


Далеко и немо, он стоји к'о сена
у својој самоћи, међ' зелене хриди
закрива га тама и слобода њена
ал' у даху његово ми име бриди
и кроз мрачно стакло
у својој висини он не може чути.
Видим да се смеје, а вечно би плак'о,
ипак смрт нам тешка тад раздвоји путе.

Чујем да ми пева из своје даљине
к'о да својим гласом дозива и мене
Не знам да л' од јада или од милине,
видех на стенама свирепе сирене
похотно у мени траже чамотињу своју,
погрдно се кезе и на мене ропћу.
Тад ме ужаснуту у хладноме зноју
прену он из сна својом кротошћу.

Видех  у тмини два светла смарагда,
која ме маме у бесмртност меку
ал' предамном древни бродар појави се тада
и подмукло, немо, показа ми реку.
Без вида он лута, у магли таласа.
Пружих дух мој ружи која плута,
ал' прошлост моја преко свога гласа
повуче ме горе и показа куда.

Тад видех сва милост света слила се у њега.
Ловор славе цвета,а сва покор мени.
Изнад мене вечан, млад, без греха,
ја његова крв, а он моја сени
скрхкана животом, а он љиљан вазда,
не могу му прићи од сјаја свемира.
Од праха и земље творац мене сазда,
а њему сан вечни и тешкоћу крила.




Жртвеник


Шапат и крик
у уснулом телу помрачине
крик и бол
влага и зној
у овој рупи од туђих сећања.

Нож и хлеб
крв на трулим жртвеницима
хлеб и вино
црно и сиво.
Мртви врисак у магли се прелама.

Олово и млеко
сазреле смокве на гнојним ранама
млеко и прах
блаженство и страх.
Црвени траг на старим зидовима.

Јасна Јеремић

Јасна Јеремић, (1987). Рођена је у Лозници. Живи у Младеновцу. Студирала српски језик и књижевност у Београду, завршила Високу школу струковних студија за васпитаче у Сремској Митровици. Пише поезију од пубертетских дана. Објављивала у часописима "My love story", "Сабор", у књижевним новинама "Свитак", у зборницима- "Мера свију ствари" (Избор из љубавне поезије сарадника књижевних новина "Свитак" (2010.), Зборник поезије за децу (2016.), "Снови ињем посути" (2016.) посвећено јубилеју 120 година од рођења С. А. Јесењина (Антологија савремених песника 21.века).



Прљаво бело


У подне мутни облаци
Наборали ми чело
Као по трави отпаци
Као заборављено
Изношено одело
Као ти кад прођеш
Без поздрава
Или погледаш
Кроз мене бело
Као црнило поноћи
У подне заборава
Што смешка се невесело
Као неки људи
Што били су људи
А сад сенке, живе
Као неки град
Што беле боје беше
А сад тамно сиве.




Тог јутра


Не желим у сумрак да нестанем,
већ ујутру кад се све буди.
Као први зрак сунца да осванем
на трепавицама драгих људи.

Не желим да последње што ћу обући
буде звездани огртач црне ноћи,
већ цветни летњи дан врући
у којем миловаћу све драге очи.

Не желим да моја песма умре
у сумрак, ноћ, јутро, подне,
већ да живи после као и пре
тог јутра кад заиста одем.



Повезано : Завичајни ноктурно, књига 2

Милош Шабић

Милош Шабић,  рођен 1987. у Скопљу. Живео на Косову у Урошевцу до 1999.
Данас живи и ради у Младеновцу где је завршио Теничку школу. Пише поезију и сатиричне цртице. Објављена му је песма у зборнику „Милорад Петровић Сељанчица 2018.


Депресија


По ко зна који пут
од алкохола се олешим,
у глави ми се врти,
да  скончам
дође ми
да се обесим
јер поглед на свет
хладнокрвно ми блене.

Лежим сатима
на кревету,
испред мене
постоји само тачка
на зиду,
боље да сам
сашивен у тепиху,
и на мени да се
излежава мачка.

Ја сам зид
који ће једном
бити срушен,
ја само ћутим
онако смушен,
а када ме ме не буде,
узалуд ће да плачу!

Ја сам као улица,
по мени возила прелазе,
градска чистоћа ме пере,
доста сам био нечија удица
и лифт што служи солитере!

Повезано: Завичајни ноктурно, књига 2

Ивана Милошевић

Ивана Милошевић рођена је 1994. године и живи у Великој Иванчи у подножју планине Космај. Љубав према писаној речи родила се још у основној школи, и од тад расте. Завршила је средњу пољопривредну школу у Свилајнцу, где је и издала своју прву књигу под називом Суза греха, а касније школовање наставила на Факултету ветеринарске медицине у Београду. Све време током школовања, поезија јој је представљала бег из стварног света и учења у маштовити, слободан сан.



Она


Увели цвет још се брани
од ветра.
Свећа је пала у борби.
Суза бола сија у оку.

Музика више није радост.
Ни осмех више није од среће.
Ни све молитве овог света
њене очи отворити неће.

Тама је близу и светло копни.
У небо гледам,
где она сада стоји...
Мисли лете далеко, њој под облаке
и чујем је, јеца, над молитвама мојим.

Одавно је ноћ.
Ветар шиба све јаче и јаче.
Живи кип и даље је ту
и даље болном сузом плаче.

Студен је тешка.
Кап кише са сузом се среће;
носи поруку горе са неба,
она се више вратити неће.

Милан Матејић

Милан Матејић (1994). Рођен у Београду. Завршио ОШ "Душан Ђурђевић"  у Младеновцу, средњу Медицинску школу - Београд на смеру за физиотерапеута и Високу здравствену школу струковних студија у Београду, смер струковни физиотерапеут. Тренутно студент треће године на Филозофском факултету, смер филозофија. Пише поезију. Живи у Младеновцу.

Тамница

Земљу једну зазидаше у тамницу малу

Од народа јој правише слепца, будалу

Пљуваше је сви, а осташе чисти

Паметан и глуп, постадоше исти

Пљачкали је редом, ко је како стигао

Слободу овај народ никад није видео

Ланци су јој ту, ал су мало већи

Мост ка нечем бољем она неће прећи

Мост је тај срушен, нови већ граде

Камен стида, камен срама, без снова и наде

Руку су јој пружили, а шамар јој дали

Свашта је преживео овај народ мали

На ногама стоји, јер неће да клечи

Ко год дође овде, од њих биће пречи

А падале су бомбе, колико и суза само

Да смо криви кажу, а лажу нас, знамо

Осрамоћен стално, осуђен на стид

Тамнице те њихове дебео је зид.

Ноћ

Ноћ је опак саговорник

Код ког нема лажи

Постиђено признајемо 

Шта нам срце тражи

И страхове све

Ни пријатељу што не кажемо

Ноћ нас лако разоткрива

Не да нам да лажемо

Тишина је испуњена 

Говором до зоре

Жеље се са препрекама

У глави тад боре

Путујемо свуда

Али ту смо, где смо

Огољени ноћу

Оно смо што јесмо.

Лена Нинковић

Лена Нинковић (1995). Основно образовање стекла је у ОШ „Коста Ђукић“ у Младеновцу, средње у младеновачкој Гимназији. Завршила Филолошки факултет, одсек Англистика. Тренутно мастер студент. Бави се наставом енглеског језика и превођењем. У слободно време пише поезију, свира клавир и чита. Занима је лингвистика, књижевност, студије рода. Живи у Младеновцу.




Јад младости


Одвећ се питам, а питат’ не могу:
Откуд одједном ти убоги људи?
Откуд те тобожње похвале богу?
Откуд се душе продале блуди?
Када је дошла година стара
и учмалост обви младачке груди?
Бројимо ли тихо дане календара,
кад доћи ће освит пропалој ћуди?
Хоће ли гласе винути усклик
недара својих што поредак бира,
п’једестал срушит’ оног што налик
на очеве своје благодет збира?
Јесмо ли маске очврсле лажи
које без скрупула хрле на добит,
ил’ сене што потајно чезну за дражи
што од искона љубав зна створит’?

Толимо ли знањем поколења глад?
Подримо ли страсно младалачки жар?
Ценимо ли груде родне наше слад
од предака давно дате нам на дар?
Хоће ли нас овде стићи страшни суд?
Хоћемо ли преко живот наћи куд?
Хоће ли наш корак утабати спруд
што туђина спаја са туђином туд?
Нисмо ли сви исте силне мати плод
кој’ с фијуком тресну о небески жал
те уз прасак блесну васељене свод
и роди наш славни братски идеал?

Одвећ се питам, а питат’ не могу
јер питањем свету нарушавам слогу.
Одвећ се питам, а ухо зло слути
да ли ће одговор икакав чути?

Иван Петровић

Иван Петровић, рођен је 1991. у Смедереву. Похађао ОШ "Стахиња Новаковић Бане" у Дубони и средњу Техничку школу у Младеновцу.  Живи у селу Дубона, где се бави воћарством на породичном газдинству. Пише, црта, игра шах.

Безимена

Пре сваког мрака који ме прогута,

када предам свој дух забораву

који само сан уме да пружи,

обавим полусвесно мали ритуал,

помислим на тебе.

Сваки сан који ме узме и одведе

у амбис демона и хаос помисли,

у свима као да тражим неког

иако се не сетим баш увек

заправо тражим тебе.

У њима шта год да се дешава

мени небитно је

јер гледам иза сваке окуке и предмета,

сваке стене и облака,

очекујем видети тебе.

И као да у другом животу знао сам те,

неком прошлом или будућем пак,

иако поново странци смо

желим да знаш:

мислим на тебе.

Учим да се смејем поново

као дете које учи да хода,

трапаво се смешим,

дан ми пролази брзо као година,

без тебе.

Понекад се и појавиш као Нимфа,

бљештава и прелепа као и увек

корачаш у лепоти ружним путевима,

прођеш крај мене боса као светлост Месеца.

Тебе тада нађем.

Онда отворим очи,

и будан почнем да сневам.

Сечива стварности пресеку ме.

Дан ми открије нимало зараслу рану.

Борим се да не мислим на тебе.

Битка коју увек на крају изгубим.     

Крај мене (ни)си



Далеко си,
предалеко,
али, кад затворим очи,
поред мене си,
осећам те, чујем те у води...
Таласи што се руше по обали
твоји су пољупци,
ветар што нежно чарлија,
хладећи бесмртне душе,
као твоји додири
од јуче..

Далеко си, предалеко,
али, када затворим очи, ти
поред мене си.
О како се само море руши пред стене,
пенаста вода
грли камен сиви,
управо тако ти си грлила мене.
Палме машу пучини,
својим зеленим крилима
распршују перје слободе,
оно жели да буде галебови бели који,
као и коса твоја,
слободно лепрша и игра се са ветром.

О далеко си, предалеко,
Али, чим склопим очи,
крај мене си.
Планине надмене,
што као покварени светионици
крај мора немо и слепо стоје,
својим камењем кале вечне судбине,
ти дивови уснули,
сете ме,
као и вода непрегледна,
и слана,
да ниси ту,
да далеко си од мене, предалеко.

Онда ја склопим очи
и ти поред мене си.


     

Сања Рашчанин

Сања Рашчанин (1980). Рођена је у Пожеги где је започела основно школовање које је завршила у Младеновцу. У Младеновцу је завршила и Гимназију. Дипломирани је биолог-еколог на ПМФ-у у Крагујевцу. Докторант је Медицинског факултета у Крагујевцу. Ради као професор биологије. Пише поезију и прозу. Објавила је збирке песама: Увертира за ход по жици , Нервни слом цивилизације, Дескриптивни круг вербализованих слика, У пушку свемира, Записи на свирку пергамента, На покорици свести.

Повратак

Ломим правац аутопута

преласком из једне у другу траку,

свитци фарова се разливају у даљини,

улазим у град.

Лампиони уличних светиљки 

кокетирају са немирним сенкама

заводе ноћне лептире

крадљивци снова.

Ноћ је млада и врела

лето се цеди низ кожу

лепљиве усне миришу

на мед, орахе и смокве.

Видим те у гомили знојавих тела

која се њишу у полутами,

у жагору шетача што голица бубну опну

до брујања.

Главе су им као кошнице

пуне звукова и утисака.

Шетамо парком као некад,

на старој клупи још стоје

урезана наша имена у срцу,

онда када смо се волели.

На згради преко пута

излизан графит:

"Заувек твој у костиму вечног дечака

26.7.1998. "

Ту си ми свирао на гитари

"Криво је море",

баш ту смо тражили мапе звезда

као распоред младежа,

као сјај умирућег сунца на длану.

Те ноћи си ме тешио док сам плакала,

ујутру је требало да отпутујем

са коферима пуним амбиција и нада

са циљевима које треба достићи

са плановима за каријеру...

И, да, све имам само ми фалиш ти

да употпуним слику града

на разгледници коју је исцртало време...

И после свега толико тога ти желим рећи,

али, ћутим, слушам ехо твог гласа

као у полусну,

као стари филм једне епохе

што остала је иза нас.

Опколиле нас неонске рекламе,

на билбордима неки нови клинци,

вишеспратнице модерног стила,

гомиле аутомобила,

стакло, асфалт и пластика,

све је ту ,

ипак све је другачије.

Не препознајем аморфна лица,

суморне силуете, бол и грч

на њиховим телима.

После двадесет далеких зима

припили смо се једно уз друго

као два промрзла врапца

на жици далековода

испред Гимназије.

Постали смо само два незнанца

у граду који више није наш.

Иван Нисић

Иван Нисић (1986). Пише поезију и прозу. Његови радови инспирисани су стварним догађајима и појавама. Године 2017. објавио књигу песама Сан. Збирку поезије Огледало, објавио 2019. у издању Пресинга. Живи у Младеновцу.



Добри паук


Ту си, сакривен.
У  ћошку ме чекаш.
Плетеш своју, можда, последњу мрежу.
Моје стихове знаш већ напамет а никада их ниси прочитао.

Имам утисак да ми нешто ниси рекао.
Сваке ноћи си будан и чуваш ме.
Можда ти мој пут знаш, ја сам изгубљен.
Све је узалуд, непотребно се трудим.
Узвратиш да сам кукавица.

Причаш, ја нисам срећан.
Нагађам о чему мислиш.
Седи си старац, па чуваш речи за опроштај.
Оставио си ми нити за музику, стихове сам тражио у себи.
Само овај живот имам, шта је - ту је.

Живко Милићевић

Живко Милићевић (Кораћица, Младеновац, 3. II. 1896 – Београд, 29. I. 1975). У Првом светском рату био обвезник последње одбране Београда (1914) Као београдски гимназист, у ратним приликама, матурантски течај завршио у Нишу (1915), а матуру положио 1917. године у Болијеу, у Француској, у којој је боравио 1916–1919. После рата је био сарадник и уредник Политике (1919–1941. и, после Другог светског рата, (1950–1953) и уредник књижевне редакције Радио Београда (1947–1950). Књижевно се врло рано огласио (1911). Објављивао књижевне радове у многим листовима и часописима. Аутор три збирке песама – Песме (1927), Лов на сенку (1928) и Скромна жетва (1931), две књиге критика – Књижевне хронике I и II (1931, 1939), две књиге есеја и две књиге путописа. Уредио и приредио за штампу више дела српских писаца. Дуги низ година (1928–1967) уређивао и књижевне часописе (Мисао, Венац, Наша књига, Српска књига и Избор). Председник Удружења новинара од 26.V. 1940. до 28. II.1941. У његовом мандату је Југословенско новинарско удружење променило назив у Новинарски савез Краљевине Југославије.
Извор: УНС
Фото: Младеновчани

Посвета

Ми нисмо били никад равнодушни:
и ми имамо срце које боли
и душу што плаче;
па ипак ведри, тихи и послушни,
све што још имамо у нама да воли,
све што нас се таче:
даћемо на жртву тој највећој Тајни...

Били смо пуста и луда играчка
у рукама које што хоће све могу.
Сад нас, можда, све то тишти. Али, тачка.
Ми знамо колико речи мало вреде.
А и нашто, најзад? Боље, боље ћути,
и пусти да тихо све ствари побледе
и у миру дођу последњи минути.

Снови од свиле које опет ткамо,
сироте мале, миле паучине,
одлазе, ево, и сад на све стране
да траже тихе и предобре дане,
вечери златне, зоре насмејане,
детињство, љубав, усне распеване,
али ми знамо: свуд чекају тмине.

Живот нам шуми надање и веру,
а дани прођу у страху и бризи;
последње звезде очи нам још беру,
а већ се гасе на познатој књизи.

О, кратке зоре, а заласци бони,
вихори брзи, дуге су тишине.
Погребно звоно непрестано звони,
и сумрак бића никако да мине!...




Јесење зоре


Долине, реке, горе
слуте смрт која блуди;
јесење бледе зоре
тамне с уздаха груди.

Душа, без мира море;
срце, болесно, жуди;
јесење мутне зоре
познају жалост људи.

Позна сећања створе
сјај који, слаб, заруди:
јесење тужне зоре
пуне су суза људи.


Повезано: Завичајни ноктурно, књига 2

Промоција књиге групе аутора "Завичајни ноктурно 2"

Завичајни ноктурно, књига 2

Друга књига едиције "Завичајни ноктурно" као и претходна доноси афирмисане и неафирмисане  песничке гласове данашњице, али и глас песника који су давно оставили траг. У претходном издању, поред поезије аутора који данас стварају на територији општине Младеновац, објављене су и песме Милорада Петровића Сељанчице и Мијослава Стевана Средојевића Полимског. Што се тиче ове књиге у њој се налази избор из поезије Живка Милићевића.
Ослањајући се на полазну уредничку идеју и овде нису објављене само песме које се тичу класичних асоцијација на завичај већ се пред читаоцима налази и оно што живи (станује) у поетском микрокосмосу наших аутора који је неминовни продукт њиховог окружења.


Заједнички именитељ за све ауторе јесте Младеновац, варош у којој обитавају, стварају, пате, радују се, сањају.
Аутори заступљени у књизи Завичајни ноктурно 2: Живко Милићевић, Иван Нисић, Сања Рашчанин, Јасна Јеремић, Александар Игњатовић, Николина Бељаковић, Иван Петровић, Милош Шабић, Ивана Милошевић, Милан Матејић, Смиљана Јанковић, Лена Нинковић.

Приређивач и издавач: Зоран Антонијевић
Књигу можете наручити путем мејла: antonijeviczoran4@gmail.com

...или поруком преко Фејсбук странице: ЗАВИЧАЈНИ НОКТУРНО
Цена: 400 динара.

Слађана Глишић

Слађана Глишић, живи и ради у Младеновцу. Мајка три дивне девојчице. Све што у животу ради, ради са једним циљем: да се њена деца поносе њом барем један део колико се она поноси њима. Њено је писање говор душе и плач који не изађе путем суза. По струци је економски техничар, али су јој блиски посло-ви из области социјалне заштите. Последње четири године ради са децом и то је апсолутно испуњава. Постала је бољи родитељ и бољи човек. Писаће све док осећа.

ПИСМО


Пишем ти мати јер немам коме
Све своје туге од срца рећи,
Када ме тешки дани сломе,
Кад судба затвори пут ка срећи.

Хартија осећа све моје ране,
Гута и чува сваку реч јада,
Обришем њиме очи уплакане,
Да дођем к' теби, опет сам рада.

Пишем ти мајко јер немам с киме
Делити оно што душу ми тиште
Тешке и болне су ове даљине
Што од живота праве сиротиште.

Видиш ли мајчице сузу у оку?
Крену да слива се низ лице и груди.
Видиш ли мила чежњу дубоку?
Видиш ли оно што не виде људи?

Сва моја писма сачувај мати,
Кад једном дођем ти да сетим се
Како је умело срце да пати
Кад станем, у болу, да дозивам те.

Чувај ме мајко, анђео буди,
Не дај да патим, да бол ме кида!
Чувај ме мајчице,  чувај од људи!
Чујеш ли вапај срца што рида?

Пишем ти једина јер нико не уме
Да загрли душу уморну, жедну
Топлине и погледа који разуме
Пропалицу љубави, јадну и бедну.

А ти ме чекај,  брзо ћу доћи,
Само док прође ми живот бадава.
Тада ћу, без гриже савести моћи
Да легнем крај тебе и вечно спавам.

Ненад Пајић

Ненад Пајић, познатији као NeTalik, рођен је 28. децембра 1995. године у Београду. Живи у Младеновцу. Бави се писањем поезије као и хип- хопом. До сада је објавио 40 песама (нумера). У воде Хип Хопа упливава 2011. године , када је написао своје прве реп строфе за које тврди да су биле проклето лоше. Већи успех постиже 2017., након рада са Иглом, једним од хип-хоп извођача из Београда.

НЕВИДЉИВ

Невидљив сaм зa неке мaлоумне људе,
невидљив сaм чaк и зa оне друге...
Зa оне што оловним пољупцимa љубе,
невидљив сaм зa све безосећaјне курве.
Неки су кaо оклопњaче бубе,
не дaју ти дa им приђеш, кaндa желе дa те изгубе.
Мислиш дa се вaрaш, aли не!!
Они се упорно труде..
Труде се дa пролијем тешке сузе,
моје очи су кaо мртве увеле руже...
Покушaвaм дa игноришем проблеме ружне.
Неки људи немaју своје 'јa' пa к'о богaљи пузе.
Шaљу молитве aнђелимa дa пресеку кaбл туге.
Невидљив сaм зa вaс кaо и ви зa мене.
Вaше су плaве, a моје су црне вене.
Невидљив сaм зa ствaрност живим зa сне..

Живослава Арсић

Живослава Арсић је рођена 29. 05. 1961 год. у Тополи, живи у Младеновцу. Писањем песама се бави још од средње школе. Песме су јој читане на тадашњој радио Шумадији Аранђеловац. Престаје да пише дуги низ година а онда поново почиње, онако за своју душу и за пријатеље којима се њена поезија допада.
У јавности се појављује са пeсмом „Нема те, драга мајко“, и у зборнику " С љубављу жени" а онда се нижу зборници и њене песме у њима. Има их преко двадесет . Пре две године добија и треће место за духовну и родољубуву поезију. Објавила збирке песама "Искре душе", "Хтедох да замолим".

БЛИЗИНА


Плаветнило неба
Шум морских таласа
Крик галеба у лету
Накривљена барка рибара
Шкрипање песка под ногама
Шкољка без бисера
У даљини увала
Хладан камен у рукама
Занемела уста
Траг суза на лицу
Замагљеног погледа гледа
Некуда у даљину
Иако те нема
Осећа твоју близину.




НЕ ВОЛИМ

Ноћ без звезда
Тмурне облаке
Јаку кишу
Троме кораке
Црне гавране
Зов сове.
Не волим...
Непознате звуке
Тужне јауке
Гласове безвезне
Говоре испразне
Сумњиве
Писма са
Непознатим словима.
Човека са лицем
Али без лица
Не волим...

Слободан Облучар

Слободан Облучар је рођен у Међулужју код Младеновца у избегличкој породици која се по завршетку рата вратила у Хрватску. Већи део живота провео радећи као ратар у Чађевцу крај Бјеловара. Када су ратни сукоби поново започели током деведесетих преселио се у околину Сомбора. У родни Младеновац вратио се 2015. године, и ту и данас живи. Пише поезију током целог свог живота.

КАДА СРЦЕ У ГРУДИМА СТАНЕ


Старост пуста изнемогло тијело
душа пуна успомена, рана
у мислима смјењују се слике
из прошлости прохујалих дана

Многе слике из раног дјетињства
ђачки' клупа и тешкога рада
успомена небројено много
све је прошло крај је стиго сада.

Крај живота велика је тајна
тајна која многе тајне крије
како човјек тај крај доживљава
то још нико до сад реко није

Када срце у грудима стане
пред нама ће бити вјечност пуста
неће бити ни мисли ни речи
ни осмијеха са нашије уста

Смрт је правда која сваком стиже
сваком бићу овог људског рода
то је правда која тихо тече
као бистра у потоку вода.

Војкан Живојиновић

Војкан Живојиновић (1982), живи у Кораћици. Завршио Гимназију у Младеновцу и Факултет за културу и медије 2009. Пише поезију. Објављиван у више зборника. Бави се производњом здраве хране,заштитом угрожених категорија људи и збрињавањем напуштених животиња у оквиру Удружења "Кошута".

***
Свa Сунцa њенa, ватре,крви
aвет вaнвременa што природу ми мрви
све је њено узрок мојих речи
што се смеје и окрутно клечи
под сaзвежђем у пловилости црне
што су злaто кaд љубaв утрне,
све што долaском више не постоји
није склaдно јер животом се обоји,
вaркa звездa и лудости збори
Онa ми је Космос мисли где све моје гори!
У њој су мере Тaме и што Вулкaн имa
удивљење прaотровa сa њеним уздaсимa
и све одрекнуто од дивљaштвa гине
пa постaје успоменa туђе месечине!



***
Могу само да изгубим оно што је реч
сем мене који Ноћ јесам под ребрима,
и како да дозовем Месечину која није већ
постоље твог страха,пепео твога дима?
Привлачи ме страх, али ме и одбија
као свака Твоја птица, што саму себе убија.
Знам мисао и жељу твога хтења.
Лежао сам под тобом распрснут од зрења,
жив, али животом се удаљим од позива видика
који постоји у теби независтан од Твог лика.
Нећу да си Ти што покрије трава
већ оно што у мени звезда ватром распрскава
да осетим сагнут сва љубљена угинућа
отрежњен од Тебе,мисли немогућа,
Велико ти Небо кад год кроз сенке горим
птица слеће за Ватром док се Тобом не разорим.
Знај да ниси слово укуса обичног жива
већ крв претопла небеског одлива.
Увек ћу бити мисао упрт бојом твога лика,
грозна идеја Смрти туђег пролазника.
Увек ћу те проналазити у невином гласу горе
док све моје вене.

Владимир Арсић

Владимир Арсић (1987), живи у Великој Иванчи. Пише из хобија. Песме су му обја-вљене у зборницима: Милорад Петровић Сељанчица, Кутија љубави, "Запис" уметнич-ког клуба Расковник, Синђелићеве Чегарске ватре, часопису Космајска вила. Освојио је неколико повеља за поезију и треће место на конкурсу "Под Звездарним небом".

НАПУШТЕНО ОГЊИШТЕ

Сећaњa бледе,кaо сенке нечујно
ходaју негде по мрaку,
прљaви прозори нa трошној кући
дрвени степеник нa кућном прaгу.

Стaре огрaде ,влaжне од кише,
шaнчеви пуни воденог муљa,
блaтњaвa стaзa посутa лишћем
голе грaне још ветaр љуљa.

Покисле трaве,нечујно чезну
читaв је призор некaко чудaн,
тек кaд ми сузе низ лице крену
зaпрaво схвaтим дa још сaм будaн.

У прaзној соби, чујем тишину
водa се низ олук лaгaно сливa,
уличне светиљке тихо се гaсе
воћњaци пуни опaлих шљивa.

Пљусaк још хaрa тротоaром
покорио честице прaшине,
грмљaвинa рaзaрa небо
чује се прaсaк сa висине.

Нaкис’о тaвaн, цреповa немa
плaфон све више и више буђa,
оџaк нa крову, дaвно је пaо
гвоздену кaпију прекрилa рђa.

Сломљено врaтило нa стaром ђерму
непомично лежи у трaви,
тек кaд нaм сузе низ лице крену
сетимо се где смо одрaстaли.

Младен Марјановић

Младен Марјановић роћен је 1989. у Сребреници, у Републици Српској. Детињство је провео у Скеланима код Сребренице, где је завршио и основну школу. Средњу школу је завршио у Сребреници, физиотерапеутски техничар, а факултет на Универзитету у Источном Сарајеву, Филозофски Факултет на Палама, одсек за енглески језик и књижевност.
Од марта 2017. живи у Младеновцу. Поезијом се бави током студирања, и до сада има три збирке песама, необјављене: “Врисак хиљаду ђавола и пјесма хиљаду витезова”, “Пангеа и екумена против магије”,”О мудрости бескраја”.

ЗАШТО СТЕ ДАЛЕКИ



Зашто сте ми ноћас тако страни и далеки,
Скривени у магли и у диму густом,
Ношени даљином продорном и пустом,
Моја родна поља и пропланци меки!

Мостићи што градих од камена бијела
Од којих ме руке још и данас боле,
Под којим се јелени умивати воле,
Виде ли се и сад из сусједних села?

Моја кућа бијела, тај комадић неба,
Гдје ћу одрастати, гдје ћу школу стећи,
Ништа у њој није било до залогај хљеба...?
Нисам дуго био па не знам ни рећи!

Нест'о је мој труд, моје жито златно
Што се с муком борио да нас глад не затре,
Гордио се висинама у руху од ватре,
Плес'о с повјетарцем к'о са сатом клатно!

Зарасле су давно стазе што кроз шуму воде,
Нестало је са њих лишће живописних боја,
Трновито све је сада, лиска тек по која,
А некад их красише к'о димњаке роде.

Са извора шумског, стрмог вода вјечна лије
Ал' корито шупље је, из њег' рупа зјапи
Те одлази вода тако, не стаје ни капи,
Пропада дубоко и о камен бије.

Још остао ја сам да се с вјетром борим,
Пламен се у мени угасио није,
И, сад срце моје старо у грудима бије
Да се тамо вратим, све наново створим.

Зашто сте ми ноћас тако страни и далеки,
Скривени у магли и у диму густом,
Ношени даљином продорном и пустом,
Моја родна поља и пропланци меки!

Милосав Б. Влајић

Милосав Б. Влајић је рођен у Ковачевцу, 1950. године. Апсолвирао је Групу за југословенску књижевност и српскохрватски језик на Филолошком факултету Београдског универзитета. Објавио је четири завичајне монографије. Бавио се пословима радио и ТВ новинарства. Оснивач је и уредник часописа Космајска вила.
Пише поезију, кратке приче и проучава језик и говор космајског краја. Награђиван је на књижевним конкурсима, а његова поезија и  проза објављена је у преко тридесет зборника. Песме су му преведене на енглески, руски и арапски језик.

БЕЗНАЂЕ

Лутам у невиделици

у црну слутњу пропадам.

Стежем хладан кључ

од изгореле дедине куће.

Да се скрасим не могу

путањом трновитом

звезде бројим до почетка.

И плач детета у мени

и врисак девојке у даљини

а тама бескрајна

у очима.

ГАСЕ СЕ ИСКРЕ

Лагано нестаје ватра

на ивици плаветног сна,

на рубу заборава

гасе се искре.

Одсјај у њеним очима

далек и непознат,

на путу без путника

одлази у неповрат.

Без погледа и речи

у туђем загрљају,

само сећања бледа

на састанак у сутону.

Хоће ли она да спава

у шуморној шуми,

међу чељустима звери

крај дрвета безграног?

Мијослав Стеван Средојевић Полимски

Мијослaв Стевaн Средојевић Полимски (1927-1998) један је од творaца књижевног фестивaлa "Шумaдијске метaфоре".
Овaј песник је водио и млaденовaчко књижевно друштво "Пркос".
Објaвио је више збирки песaмa , a о поезији Полимског говорили су између остaлих:  Љубивоје Ршумовић, Рaдојицa Тaутовић, Рaдомир Андрић, Акaдемик Петaр Влaховић, Бaникa Бојић и многи други књижевници и критичaри.
Песник Ђуро Милекић у једном поговору о Полимском кaже:
" Веомa млaд, сa 14. годинa, брaнио је своје село ( Виницкa, Пријепоље) од непријaтељa, дa би нaстaвио дa бреме целог Другог светског рaтa износи по просторимa отaџбине. Нa олaтру отaџбине нaшлa се и целa песниковa породицa: Мaјкa, Отaц, Брaт. Мијослaвљевa судбинa билa је суровa. Дух рaтног временa узео му је и ћерку и синa - aктивног официрa отaџбинске војске. Из његове душе извиру песме којимa жели дa очувa од зaборaвa свa злa родa свогa.У склaду сa тим Милекић кaже и дa је Полимски зaхвaљујући "поетској вaтри" надживео сопствену кaтaклизму".

ЗМИЈА

Чија је то змија
што палаца
на наше руке снене
према Сунцу
испружене
чија се то змија
око наших душа
савија
чија је то змија
у папрати
где нас остави
без заштите
прерано мати.

БЕЗДАНИЦА

Сањам брата како се руши

обе руке

у чудној мрежи

снагом кроти у својој души

обесног лава

који режи

Али убицу још не могу

наћи у сну у свом брлогу

и кад се јави

нема лица

сан је огромна

безданица.

Милорад Петровић Сељанчица - Навире ноћ

Милорад Петровић Сељанчица рођен 1875. у Великој Ивaнчи у којој је похaђaо основну школу. Гимнaзију је учио у Беогрaду, a Учитељску школу у Алексинцу. Рaдио је кaо учитељ, сa женом Ружом, почев од 1899. у Великом Крчмaру код Крaгујевцa, Стојнику, Рaниловићу, Селу Млaденовцу (био је упрaвитељ школе и предaвaо у првом, трећем и учетвртом рaзреду од 1905. до 1907. године: ту су нaписaне, од знaучaјних, песме "Неверо, рaне, неверо...", "Хеј, не роси!", "Ој девојко", "Нaвире ноћ", "Мишaр", "Стaни зоро", "Под јaблaном", "У јесен", "Нa ђерђеву", "Волим"... ) Жaркову и Беогрaду.
Објaвљује од 1898. Преводио сa седaм језикa. Писaо је песме (више од 300; кључнa збиркa "Сељaнчице"), песме у прози, комaде с певaњем, књижевне критике, осврте и стручне рaдове. Писaо текстове зa комaде сa певaњем. Био уредник листa "Српско ђaче" у којем је објaвио велики број песaмa зa децу. Живео боемским животом и дружио се сa Јaнком Веселиновићем, Рaдојем Домaновићем, Стевaном Сремцом, Милорaдом Митровићем, Влaдимиром Стaнимировићем, Борислaвом Стaнковићем, Влaдисaвом Петковићем Дисом и другимa.
Учествовaо је у обa бaлкaнскa рaтa (Кумaново, Једрене) и у Првом светском рaту (Сувобор). При повлaчењу српске војске 1915. рaзолео се од тифусa. Прогнaн преко Морaве, кaо "прaзноскитaјушћи" живео је, одвојен од жене и деце, у Крушевцу и Беогрaду. Сaрaђивaо је у "Беогрaдским новинaмa".
Рaзболео се од турбеколозе. Живео је тешко, и у "Нaродној просвети" 3. aприлa 1921. пише: "Зaборaвљен од свију и свaкогa, тешко болестaн и без икaкве неге и удобности трaје своје последње дaне Милорaд М. Петровић, богодaни песник Сељaнчицa, једaн од нaјзнaменитијих песникa у Српству." По сведочењу његове жене Руже, предосетио је 3. мaртa дa це умрети 17. aприлa (умреће тогa дaнa нa Михaиловцу). Његов школски друг Рaдомир Цвијовић рекaо је: "Умро кaо прaви просјaк, нaпуштен од целог светa. "Сaхрaњен је нa Топчидaрском гробљу, о држaвном трошку. Немa споменикa нa његовом гробу. Први прaви млaденовaчки песник.
Током 2012. Сељанчица је добио спомен бисту у парку, у центру Младеновца. У Великој Иванчи, сваке године се у част овом песнику одржава културно спортска манифестација "Играле се делије" чији је саставни део и међународни песнички конкурс посвећен Милораду Петровићу Сељанчици. (Интернет портал – riznicasrpska.com)

НАВИРЕ НОЋ


Мирише скоро разорана груда,
Месец над селом високо се светли,
Певају први предвечерњи петли,
Плаветно небо звездама се кити,
Изнад планина вече тихо мили,
Двојница мека у потесу цвили,
Навире ноћ!...

Друмом што води с ливада и њива,
Чује се песма и кикот и врева,
Весела младост жагори и пева,
Колечке лаке заморено шкрипе,
Под ћерћелинком млада снага бреца,
На раскршћима чаврљају деца
Навире ноћ!...

Чују се звонца уморних стада,
Говеда сита из даљине ричу,
Докле чобанчад безбрижно ћурличу,
Хитају дома. И тамо то исто:
Чује се лупа бакрача и кова,
Редуше хитре журе са ђермова
Навире ноћ!..

Link: Милорад Петровић Сељанчица

Едиција "Завичајни ноктурно"

 Средином 2018. године дошао сам на идеју да покренем едицију под називом "Завичајни ноктурно", која за циљ има представљање старих, донекле заборављених, песничких гласова пониклих у Младеновцу, као и гласова новопојављених песника и песникиња који живе и стварају у овој вароши.

Завичајна поезија није само својеврсна одредница за формални оквир порекла једног песника, већ је она истински, лирски, говор срца, јер срце је дом успомена и ожиљака. Где год се нашли, у срцу ћемо носити све оно што нас за корене веже, оно што је праг, колевка, прва љубав, прва туга.

Завичајна поезија је производ потребе за очувањем духовне везе са огњиштем у ширем смислу речи. У првој књизи едиције представљено је неколико песникиња и песника чија је поезија проткана завичајним мотивима и мотивима љубави и одбачености.

Завичајни ноктурно јесте ноћ у којој човек може да ослушне своје срце и пулс земље. То је она дивна ноћ у којој су поветарац, звездано небо, шума, преци и планина  једно.  То је ноћ у којој се испод пуног месеца, осећања трансформишу у стихове.



 Прву књигу из ове едиције објавило је младо Удружење књижевника и љубитеља књижевности  "Литера – Младеновац”.

У овој поетској књизи заступљени су:
Милорад Петровић Сељанчица, Мијослав Стеван Средојевић Полимски, Милосав Б. Влајић, Владимир Арсић, Младен Марјановић, Живослава Арсић, Слободан Облучар, Војкан Живојиновић, Слађана Глишић, Ненад Пајић.

Књига је промовисана у младеновачком Центру за културу и туризам у оквиру Дана европске баштине, а песници заступљени у овој књизи представили су су се и у оквиру промоције Удружења "Литера-Младеновац" и Удружења ликовних уметника Младеновца (УЛУМ) у кући Ђуре Јакшића у Београду.


Зоран Антонијевић
Аутор фотографија Младеновца: Зоран Антонијевић