Пусто село
У сред црног села
Сеновита створења
Колоплету круну
Домаћину - ђаволу.
Ко је од огњишта отишао
а није се сетно осврнуо
није престао ни да лута за местом
на којем ће наћи миран сан.
Само су звери спокојне.
Нема ко да их лови.
Пун месец израња
иза оронулог гробља.
Тријумфални урлик
тресе небо.
Звезде падају и на трен
кроз пукотину на тавану
баце светлост на стару лутку
у којој куца срце детињства.
Зоран Антонијевић, из збирке "Бела кућа".
No comments:
Post a Comment